08. октобар 2019.
У ове радосне и свечане дане прославе јубилеја осам векова аутокефалне Српске православне цркве (СПЦ), ваља се подсетити и доприноса који су наши сународници Срби, а рођени Скопљанци, дали у очувању српске цркве и народа кроз бурна времена њене историје.
Патријарх Максим Скопљанац
Посебно је важно истаћи да су оновремени патријарси пећки, као поглавари цркве утемељљене од Светога Саве,били истовремено и етнарси – вождови народа пред османским властима и у складу са својим снагама, знањем, Божјим благословом и небеском заштитом светородних Немањића, вршили своју пастирску мисију заштите народа, не само српског, већ свих хришћана, од разних несрећа, а посебно у доба великих сеоба, ратова, паљења и робљења.
Пастирима српским и чедима Божијим у част. Рођеним Скопљанцима – патријарсима српским.
Максим Скопљанац
Архиепископ пећки и патријарх српски (1655-1674)
Максим Скопљанац, митрополит рашки, постао је 23. патријарх пећки у време када се његов претходник, патријарх Гаврило, налазио у Русији и одатле поручио да бирају новог патријарха.
Као учен човек и љубитељ књиге на својим честим путовањима скупљао је старе рукописе. Тако је у Скопљу, свом родном месту, нашао Пентикостар, купио је књигу Тактикон и приложио Великој цркви у Пећи. Цетињском манастиру је поклонио минеј за септембар, а манастиру Хиландару је донео на дар четворојеванђеље.
Да би утврдио православну веру у народу, патријарх Максим је доста путовао. Године 1666. посетио је манастир Шишатовац и поклонио се моштима светог Стефана Штиљановића. Празник Христова Васкрсења, који се 1671. године догодио на Ђурђевдан, провео је у Никољу под Кабларом. О његовој посети манастиру Дечанима, у Метохији, је такође сачуван помен, али није записано које је године посетио светињу.
С обзиром на дажбине које је морао да плаћа турским властима, патријарх Максим је био присиљен да лично иде у “писанију” у Влашку 1661, Самоков 1662, Самоков и Разлог 1664. и Панчево 1670. године. За време патријарха Максима живописан је храм Светог Николе у Пећкој патријаршији 1672. а 1674. године саграђени су конаци.
Римокатоличка Конгрегација за пропаганду вере није остављала Српску цркву на миру ни за време патријарха Максима, али су сви њени напори остали без успеха.
Гроб патријарха Максима у Пећкој патријаршији
Почетком марта 1669. патријарх је оболео и на Спасовдан исте године изабран је Арсеније III Црнојевић за митрополита хвостанског или пећког у својству заменика патријарха.
Патријарх Максим се упокојио 29. октобра 1680. године у Пећи, где је и сахрањен.
Калиник I Скопљанац
Архиепископ пећки и патријарх српски (1691/2-1710)
Рођен је у Скопљу. Био је архиепископ пећки и патријарх српски од 1691. или 1692. до 1710. године, као 25. патријарх на трону Светога Саве, наследивши Арсенија III Црнојевића у врло тешким времена по српску цркву и народ после Велике сеобе, када је најмање 30.000 породица напустило своја огњишта у страху од освете и одмазде османсих трупа.
Цео крај који је био поприште српског народног устанка (1688-1690) као дела аустријско-турског рата (1683-1699), од Саве и Дунава на северу до Велеса, Прилепа, Куманова, Скопља и Призрена на југу, био је опљачкан и запаљен, а десетине хиљада праавославних хришћана је одведено у робље и продато. Цркве и манастири су пљачкани, паљени и рушени, а земља опустела. Вођа устанка у кривопаланачко-кумановском крају, Петар Карпош убијен је у Скопљу. Црква је била једина утеха и спас народа.
Колико је почетак његовог рада био тежак, види се из једног запис из 1693. године у коме се говори о његовој борби са великом змијом, отровним Сокол Пашићем. Он је те своје муке, које је поднео ради трона Српске цркве завржио речима: Јао, јао, у каквој љутој притешњености тада бејах.
Патријарх Калиник је упорним и пожртвованим радом успео да очува самосталност Српске патријаршије са средиштем у Пећи и олакша судбину Срба и других народа на старим огњиштима. Осим неповерења и страха за опстанак, Пећкој патријаршији је био наметнут и велики новчани намет, што ће касније довести и до укидања патријаршије 1766. године.
Турске власти су често приликом персоналних промена на епископским катедрама повећавале њихове обавезе према Турцима. Тога није био поштеђен ни Калиник, чије су материјалне обавезе биле веће од оних које је имао патријарх Арсеније III. Берат о постављењу Калиника за пећког патријарха није сачуван, али се зна да су његове обавезе биле далеко веће и теже него његових саборно изабраних и тек онда султановим бератом потврђених претходника. Због ових обавеза према Порти пећки патријарси су често били приморани да сами, приликом својих канонских посета, сакупљају прилоге.
Сарајево је посетио већ током 1692. године. Потом је за новог дабробосанског митрополита поставио житомислићког јеромонаха Висариона. Током наредних година, поставио је нове архијереје и у осталим упражњеним епархијама под турском влашћу.
Питање статуса Крушедолско-карловачке митрополије вероватно је расправљено са патријархом Калиником одмах после смрти патријарха Арсенија III. После једногласног избора за митрополита Крушедолске митрополије, Исаија Ђаковић се заклео на верност и пећком патријарху.
Патријарх Калиник се упокојио 16. августа 1710. године у Темишвару.
Атанасије II Гавриловић
Архиепископ пећки и патријарх српски (1747 – 1752)
Рођен је у Скопљу крајем XVII века. Први пут се помиње 1741. године као скопски митрополит у једном минеју, који се чува у манастиру Лешку, близу Тетова у Дољем Пологу, на северозападу Македоније.
Године 1747. Атанасије је постављен на трон Пећке патријаршије, као 30. Патријарх и већ исте године био је у канонској посети Сарајеву. Поводом његовог избора за патријарха Мојсеј Фрушкогорац је записао да је била велика радост свим Србима, Бугарима и свим околним крајевима.
Као и већина патријарха, доста је путовао и посећивао своје вернике. Већ следеће 1748. године налазимо га у Нишу, код епископа Гаврила. У пратњи свог јерођакона Михаила, патријарх Атанасије II посетио је 1749. године Рилски манастир,у то време на териорији Пећке патријаршије. Исте године Атанасије је посетио и Црну Гору, а затим наставио своју визитацију до јадранског приморја. Био је у пратњи цетињског митрополита Саве Петровића. Забринуте млетачке власти покушале су спречити њихово кретање, под изговором повећања санитарних, карантинских мера за све људе који долазе из Отоманског царства, па тако и за патријарха и његову пратњу.
Мапа Пећке патријаршије
Односи између Пећке патријаршије и Карловачке митрополије, након сеобе под Арсенијем IV (1739), потпуно су прекинути јер је на његово место дошао Грк Јоаникије Караџа (1739-1746). У то време на трону Пећке патријаршије су се мењали патријарси Срби, које су Османлије сматрали побуњеницима, и богати Грци-Фанариоти, који су били веома послушни османским властима.
У последњем аустро-турском рату (1737–1739), у којем су Срби подржавали Беч, велику сеобу на север, на територију Хабсбурга водио је српски патријарх Арсеније IV (патријарх 1725-1739). Османлије су на трон Светога Саве у Пећи довели Грка Јоаникија III, чиме су биле прекинуте све везе са Србима у Хабсбуршком царству, односно Карловачком митрополијом.
Када је на пећки трон дошао Србин Скопљанац Атанасије II Гавриловић, обнављају се поново односи између Карловачке митрополије и Српске патријаршије у Пећи, иако само на кратко, за време Атанасијеве управе патријаршијом. Атанасије се напорно трудио да поново успостави покидане везе са Србима у Хабсбуршком царству, чија је црква сада организована под Карловачким митрополитом. Као један од знакова ових обновљених веза, из Сремских Карловаца уступљене су патријарху Атанасију бакрорезне плоче ради штампања благословних књига, што говори о развијеном штампарству и потреби за књигама на територији српске патријаршије у XVIII веку.
Пошто је ризница Пећке патријаршије Србије била готово испражњена током неодговорне владавине свог претходника, Атанасије је 1750. године послао свог егзарха, митрополита цетињског Василија Петровића, код карловачког митрополита Павла Ненадовића, ради скупљања милостиње. Исто је учињено 1751. године у ваљевској епархији.
Патријарх Атанасије у Пећи је 1750. године хиротонисао Василија Петровића, где је именован за: Митрополита скендеријског и приморског и егзарха св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи.
За време патријарха Атанасија II попуњена је катедра Дабробосанске епархије избором Пајсија Лазаревића, архимандрита манастира Пиве, кога је 27. јуна 1752. године хиротонисао патријарх заједно са митрополитима: нишким Гаврилом, ужичко-ваљевским Пајсијем и велешким Дионисијем.
Патријарх Атанасије II је умро у Пећи 1752. године.
Милош Стојковић