Александар Прокопиев: Ситуације/5 - Кад писац сретне писца

29. август 2017.

1. Једног јутра, на Водњаској улици, сретну се два писца у зрелом добу. Један, однедавно академик, корача узбрдо, ка планини, други, још увек несређен боем, спушта се према граду.

– Како си? – пита академик, тог јутра обучен неакадемски, у скупој тренерци.

– Добро… А зашто ме питаш? – промрмља боем.

– Онако. Изгледаш ми некако уморно. Измучено – каже академик уз полуосмех и наставља бодро да се пење према врху Водна.

Код куће, боем у купатилу, пред огледалом, помно испитује своје лице. Необријан, са тамним котуровима око очију, али то је код њега уобичајено после бурних ноћи. Решава да се обрије, истушира и попије кафу.

Прође неколико дана, боем са својим кафанским друштвом, откако испију по једну жуту за добар дан, бистри политику, слуша и прича вицеве, док из руке у руку кружи јутрашња “Нова Македонија“. Новине долазе до њега, почиње да их листа, онако овлаш, кад… на четвртој страници, поново среће академика.

Али, сад урамљеног, а изнад фотографије, великим, црним масним словима пише: “Синоћ, у свом дому у Скопљу, изненада преминуо наш велики писац и академик”.

2.

У градском аутобусу гужва, препун је што пензионера, што средњошколаца, нађоше се пролепљени, у блиском контакту, двојица писаца средњих година, супротних политичких и поетичких ставова. Обично, када се виде негде напољу, на улици или на некој књижевној вечери, мимоиђу се уз шкрт поздрав. Али овде, набијени у аутобусу, немају простора за маневрисање.

– Шта радиш? Пишеш нешто? – зарежа први.

– А ти? Пишеш?

Обојица не одговарају. Главе су им преблизу, избуљених очију и ознојених лица, као боксери пред меч.

Најзад, аутобус се некако докотрља до “Рекорда”. И младо и старо се гура ка излазу. Двојица писаца се уздржавају од гужве, полако, корак по корак, излазе из аутобуса.

– Изволи – каже један.

– Не, не. Изволи ти – каже други.

Напољу, одмах све изгледа другачије. Град ужурбан и некако, и поред смога, човек може лакше да дише и да се креће где год пожели.

Оба писца се већ осећају боље, слободније.

– Е па, довиђења.

– Довђ|ења. Пријатан дан.

3.

У једној скопској кафе-књижари, двојица писаца млађе генерација, причају с млађом књижевницом, колегиницом по перу.

– Докле си са романом? – пита она.

– Завршио сам једну трећину, сад сам започео другу, а већ имам план и за трећу.

– Супер! – каже књижевница. Од скора је схватила да јој шешири доприносе имиџу, те и сада, у књижари, носи розе беретку: – А ти?

– Ја сам завршио другу трећину и управо пишем трећу.

– Супер! – каже млада књижевница. После мале паузе, да повећа ефекат мистериозности, подигне своју белу руку розе лакираних ноктију (у тонус са беретком) и изговара: – Изашао ми је још један превод романа. У Бугарској. Други, после црногорског.

– Аха… – невесело се слажу обојица. Шуте и размишљају.

У књижару улази купац: – Добар дан… Извините, имате ли Џојсов “Портрет уметника у младости”?

Млада књижевница га погледа зачуђено: – Па ми нисмо ту запослени. Ено, питајте продавца.

Тек сада се примећује да се у књижари, скривен у углу, међу рафтовима пуних књига, налази још један млад човек.

С македонског превео аутор