У Центру Спона у Скопљу: Подсећање на НАТО злочин у Србији

26. март 2019.

На обележавању 20. годишњице агресије НАТО пакта на СР Југославију, Србију и Црну Гору, у Центру Спона у Скопљу, синоћ су изасланик Министарства одбране Републике Србије у Републици Северној Македонији (РСМ), потпуковник Александар Крачковић и историчар Милош Стојковић, речју и сликом документовано подсетили на историјске трагове бестијалног напада најразвијенијих земаља Запада чије последице у продуженом злочину трају и данас.

Учеснике скупа у Спони, међу којима су били и амбасадор Србије у Скопљу, Душанка Дивјак Томић са сарадницима, представници српских асоцијација у РСМ, привредници, културни и јавни радници, новинари, ретроспективом догађаја из те трагичне 1999. Стојковић је из личних искустава емотивно подсетио на сва искушења српског народа под налетом НАТО машинерије.

Страдања Србије су многобројна кроз историју, а изазови њеној безбедности увек су били бројни, због сложеног положаја земље смештене у срцу Балкана, где се срећу „тектонске плоче“ Истока и Запада, указао је на почетку обраћања Крачковић. Србија је много пута рушена и обнављана, губила оно најдрагоценије, своју младост, материјалне и културне вредности које је мукотрпно изградила. Неке од најлепших зграда, посебно у Београду, нестале су заувек у ратовима, рекао је.

Рушењу Србије у Великом рату претходило је писмо Аустроугарске у коме је тражено испуњавање захтева дефинисаних у 10 тачака. лада Краљевине Србије је хтела да буде кооперативна и прихватила 9 од 10 тачака овог, како су многи оценили, ултиматума и увода у окупацију наше земље. Тачка у којој је тражено да се полиција Аустроугарске слободно креће Србијом је била понижавајућа па је понуђени документ одбијен.

Као и много пута раније током историје, како је указао, Срби су покушали да избегну најгоре, али нису хтели да прихвате понижење. Напад на Србију почео је у ноћи 28. јула 1914. године гранатирањем Београда са брода „Бодрог“ и настављено је уз велика цивилна страдања. Српска војска је већ у првим данима пружила неочекивано снажан отпор и прошавши голготу, дала огроман допринос окончању Великог рата. Немачки цар Вилхем II је, иако непријатељ, одао почаст српској војсци изјавом: „Дајте ми српску војску и добићу овај рат“.

У II Светском рату, операцијом „Подухват 25“ 1941. године, након неуспелих преговора и неприхватања понижења, 6. априла у 6.30, без објаве рата, је започело бомбардовање Србије на коју је насрнуло 484 авиона Луфтвафеа, који су 7, 11. и 12. априла бацили 440 тона бомби на Београд и оставили 8 000 породица без крова над главом. Том приликом погинуло је преко 2 500 људи, од 19 641 објекта у Београду, срушено је или оштећено 9 365, укључујући и Народну библиотеку, Вазнесењску цркву и прелепу зграду Главне поште. Немачки фелдмаршал Paul Ludwig Ewald von Kleist је на послератном суђењу изјавио: „Ваздушни напад на Београд 1941. имао је првенствено политичкотерористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом. То бомбардовање из ваздуха било је ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.“

Увод у неизбежну НАТО агресију

Пола века касније, криза је у Југославији, а преговори су у Рамбујеу, Француска. Ова, често називана „завршна фаза распада СФРЈ“ је отпочела 6. фебруара 1999. године. Целокупна нација је очекивала да ће преговори донети отклањање опасности од рата. Без обзира на кооперативност делегације СРЈ, списак услова који је тадашња држава требала да испуни је био неприхватљив.

Хенри Кисинџер је у односу на понуђени нацрт споразума у Рамбујеу оценио: „Текст споразума у Рамбујеу у коме је тражено од Србије да прихвати НАТО трупе широм Југославије је био изговор да се отпочне бомбардовање. Рамбује није документ који би било који Србин прихватио. Био је врло лош дипломатски документ који никад није смео бити стављен на сто у таквој форми“ („The Rambouillet text, which called on Serbia to admit NATO troops throughout Yugoslavia, was an excuse to start bombing. Rambouillet is not a document that an angelic Serb could have accepted. It was a terrible diplomatic document that should never have been presented in that form“– Henry Kissinger.)

Као и раније у историји, Срби јесу били кооперативни и покушавали да избегну најгоре, али никада не прихватају понижење, понуђени документ је одбијен.

Бомбардовање Србије, је започело 24. марта 1999. у 19.45 часова и трајало 78 дана. Био је то у бити сурови рат, уз, како су закључили и поједини западни генерали, огромну диспропорцију „између онога ко напада и онога ко се брани“. Премда је агресија на Југославију називана „хуманитарна интервенција“, „ваздухопловна операција“, „рат на Косову“, „све осим рата“, на делу је била сурова и несразмерна употреба силе са многобројним цивилним метама и жртвама које су назване безличном фразом
„колатерална штета“.

За Србију је то био општеодбрамбени рат у коме је сваки грађанин нашао улогу и место како би заштитио не „режим“ већ кућни праг и своје најближе. Нико се није штедео да, оним што зна и може, допринесе одбрани отаџбине. Грађани Србије, за које се сматра да су често и око многих питања несложни, сложили су се око једног – бранити и одбранити!

У војном смислу, нису се надали победи, али без обзира на исход сукоба, слободарски дух народа није поражен. Оружане снаге су до последњег припадника извршавале задатке одбране суверенитета и територијалног интегритета земље и у том смислу испуниле су своју мисију. У тој борби многи су изгубили животе.

Тај рат био је такође експериментални и хибридни, како је подсетио Крачковић, свим средствима, како је ишао према крају, све више је био усмерен на цивилне циљеве и инфраструктуру. У њему је страдало 2 500 грађана, рањено 12 500, од чега 79 деце. Уништено је 25 000 објеката, 470 километара путева, 44 моста, 14 аеродрома, али тиме се листа не завршава - нижу се школе, болнице, вртићи…На циљеве у Србији је испаљено 1 300 крстарећих ракета и бачено 37 000 бомби. Београд, Ниш, Нови Сад, Алексинац, Сурдулица, Куршумлија, али и готово сва остала насеља, били су стратишта на којима су припадници ОС и грађани изгубили животе. Од првих линија одбране, неба изнад Србије, Кошара, до амбасаде Кине, циљеви су бирани на начин да се униште ресурси одбране и морал становништва.

Сукоби су завршени споразумима и дипломатијом, оном истом дипломатијом којом су четири месеца пре тога у Рамбујеу Југославији постављени понижавајући услови. Као и увек тамо где је требало да буду и спречени.

Двадесет година након бомбардовања Србије, како је указано и на обележавању тог трагичног датума у Спони, проблем са Косовом и Метохијом није решен. Поново су на сцени несугласице, анимозитети, ограничавање или забране промета роба и људи, политички ставови које је немогуће приближити. Данас, након двадесет година стабилност и мир на Балкану не изгледају много ближи него пре бомбардовања, оценио је Кречковић.

Једина разлика је огроман број избеглица, огромна материјална разарања и веће неповерење између народа. Коначан суд о улози југословенске војске и српског народа у грађанским ратовима даће
историја, наде су, у разумном року. Србија је међу првима пружила руку помирења и изразила жаљење за невине цивилне жртве на свим територијама где су се одвијали сукоби током грађанског рата услед распада СФРЈ, али такође очекује извињења и више правде због злочина над српским народом, невиним жртвама, због протеривања становништва и уништавања материјалних добара.

Србија поштује своје страдале, данас их се са пијететом сећа и увек ће се сећати.

Војна неутралност Србије

- Поштујемо и туђе жртве и међу првима смо пружили руку помирења свим актерима у региону. Посебну пошту одајемо припадницима оружаних снага који су својом храброшћу, креативношћу и постојаношћу сачували традиционалне вредности српске војске у одбрани земље. Србија данас настоји да своје оружане снаге уврсти у ред модерних, савремених оружаних сила у свету, добро обучених и опремљених. Она настоји да у будућности буде способна не само да брани своју територију, већ и да активно доприноси очувању мира у свету далеко од њених граница учешћем у МнОп под окриљем УН и ЕУ.

Војна неутралност Србије је опредељење које је исход тешких искустава са којима је била суочена држава Србија и њен народ крајем 20. века и која у нестабилним међународним околностима треба да обезбеди сарадњу, како са државама у региону, тако и на ширем међународном плану. Непријатеље не желимо, а пријатеље пажљиво бирамо и са задовољством констатујемо да их имамо све више, не само у Европи, већ и на другим континентима, закључио је Крaчковић.
М.С.

Фото: Лука Суша