Сретењска подсећања на празничној Трибини у “Спони” - Васкрс српске државности и слободе (Фото)

16. фебруар 2019.

Традиционално празнично окупљање које на Сретење господње, на Дан државности матице Републике Србије организује Српски културно информативни центар “Спона” у Скопљу синоћ започело наменском Трибином под називом Васкрс српске државности и слободе коју је веома надахнуто водио историчар Милош Стојковић.

На почетку је минутом ћутања одата пошта трагично преминулим у саобраћајној несрећи на ауто путу Скопље – Тетово.

Милош Стојковић је на почетку излагања на Трибини захвалио свим учесницима скупа, уз подсећање да “Спона” традиционално организује Сретењска окупљања, саборовања у част Дана држаности и уставности Србије.

Истакао је значај законодавства и зборника законика у стварању српске државе и њене државности кроз историју - Хамурабијев законик, 1754. п. н.е., Законоправило Св. Саве (1219), (Номоканон, номос - закон, канон - правило) био је највиши државни и црквени правни акт. Основа Јустинијанов царски codex (550. г.) и римско право. “Први правни акт писан српскословенским језиком, народним језиком тога доба”, први правни акт независног средњевековног српског краљевства Немањића.

-Настао је 1219, а најстарији сачувани препис је из 1261 (Иловачки, ман. Св. Арханђела Михаила на Михољској превлаци -Тиват). Писан је на пергаменту, на 398 листова, чине га 70 чланова и данас се чува у Загребу (ХАЗУ, од 1941.).

- Душанов царски законик (Закон благовјернаго цара Стефана), донет је на Сабору властеле и црквених великодостојника у Скопљу, на Вазнесење Господње 21. Маја 1346. године (155 чл.), а допуњен на Сабору у Серу 31. Августа 1354. године (66 чл.), подсетио је Стојковић, - нјзначајнији правни акт средњевековне Србије, уз Законоправило Светога Саве, на које се и надовезује. (пример споменика цара Душана са жезлом и отвореним Закоником у Београду).

Стојковић је подсетио да “данас постоје 24 сачувана преписа, од којих је најстарији тзв. Струшки, из XIV. века у Руској националној библиотеци у Москви.

Српска револуција – Први Српски устанак

- Згаснута српска државност падом српских средњевековних држава Српске деспотовине 1459, Краљевства Срба и Босне 1463, Херцеговине Светога Саве 1482. и Зете Црнојевића 1499, потомцима јунака са Марице, Билеће, Плочника и Косова поља чинило се да је застава слободе заувек изгубљена, а славна прошлост заборављена.

Једино што је српство држало на окупу и одржавало притајени огањ слободе неугашеним, обновљена Пећка патријаршија још је и из пепела мошти Светога Саве, оснивача Српске цркве надахњивала Србадију целу да заставу слободе опет завијори, нагласио је Стојковић.

Јунак којем се и сам Наполеон дивио, чији је био савременик, речима "Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ.

То је Црни Ђорђе, њему припада слава највећег војсковође", дао је опис боље него сви досадашњи историчари о значају почетка Српске револуције и Васкрска српске слободе и државности.

Дахијски терор, чији врхунац чини колективно убиство неколико највиђенијих Срба тога доба Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, био је удар грома који је пробудио успавано Српство и читаву Шумадију одакле је све кренуло на Сретење 1804. године. Ђорђе Петровић од Турака прозван Црни Ђорђе (Карађорђе), стаје на чело устанка, не сељачке буне или побуне локалних трговаца, већ устанка касније познатог као Први српски устанак и тиме започео Српску револуцију.

Револуцију која ће захтевати социјалну, верску, економску, просветно-културну и личну слободу! Ударивши темељ обнови Српске државе, дело вожда (титула коју су према Доментијану имали и Св. Сава, Стефан Првовенчани, Стефан Милутин и Дрчански, деспот Стефан Лазаревић Високи) Ђорђе Петровића, наставља кнез Милош Обреновић новим устанком из 1815. чиме је српска револуција из оружаног кренула да дипломатским средствима и уз подршку Русије заокружи стварање своје државе, тада још увек вазалне и под сизеренством османског султана, Кнежевине Србије.

Сретењски Устав

- Сретењски Устав из 1835. - Устав Књажевства Србије (Уставъ Княжества Сербїе), донет је после јануарске Милетине буне, која је била повод за тај акт. Устав је донет на Сретење, 14. Фебруара 1835. године у Крагујевцу. Сретењска народна скупштина Уставом ограничава апсолутизам кнеза Милоша Обреновића.

Творац Устава је кнежев секретар Димитрије Давидовић, рођен у Земуну), оснивач „Новине сербске“ у Бечу (1813-1822), Новине србске / сербске новине / Српскер новине“ Крагујевац, Београд, Ниш (1834 - 1919). Узори су му биле француске уставне повеље из 1814. и 1830, као и белгијски устав из 1831. године. То је један од првих демократских устава у Европи, указао је Стојковић - У уводу, преамбули наведено је да статус државе зависи од турског султана и руског цара, као гаранта, према Хатишерифима из 1829, 1830, 1833 и касније 1838. Регулисана је власт - Кнез српски (наследни) је из династије Обреновић, Државни совјет са шест попечитељства, Народна скупштина са 100 депутата, посланика из свих нахија, округа старијих од 30 година. Подела власти на судску (проклавована наповредивост), законодавну (Кнез и Државни совјет) и законоизвршну (Кнез и Државни совјет).

- Прокламује грађанска права и слободе, укидањем остатака феудализма (укинут 1804, 1817, 1829-1833) – кулука, неприкосновености личности, слободе кретања и настањивања, слободе избора занимања, неповредивости стана, права на правично суђење, слободу поседовања и располагања имовином, земље... Устав није третирао политичка права - избор скупштине је посредан.

На Трибини је и кроз отворени разговор и питања дела учесника уводничару посебно указано на значај националне еманципације (унутрашња независност - аутономија), укидање остатака феудалних односа и институција, уставно ограничење апсолутне владавине суверена.

- Усвајање Сретењског устава у Крагујевцу 1835. године од стране Народне скупштине представља чин крунисања обновљене нововековне државности Србије. Устав писан руком личног секретара кнеза Милоша Обреновића, ученог Димитрија Давидовића, следио је најлибералнине Уставе тога доба белгијски из 1831 и француске уставне повеље из 1814. и 1830.

Прокламујући грађанска права и слободе као што су укидање остатака феудализма, неприкосновеност личности и личне имовине, право слободног избора занимања и настањивања, као и слободу власништва земље, право на правично суђење показао је да и мала Србија у својим темељима жели оставити чврсте основе и правне регулативе.

Као "француски расад у турској шуми" и најисточнији одјек француске револуције овај устав је био притиском Русије, Аустрије и Турске суспендован после две недеље, али слободу и државност Србије није нико могао суспендовати. Нишка грозоморна Ћеле Кула Синђелића и његових Ресаваца најбоља је била опомена потомству како је у ропствуви по коју цену се Српство гради и брани, закључио је Милош Стојковић честитајући дан Државности и Уставности Србије.

Скупштина Срба у Османском царству

У склопу излагања историчар Милош Стојковић је на Трибини у “Спони” подсетио на значај Прве скупштине Срба у Османском царству одржане од 2. до 11. фебруара 1909. у Скопљу, у време када у овом делу Срби нису имали националних права.

- На првој Скупштини отоманских Срба у Скопљу на Сретење 1909, наши преци из Старе Србије тражили су своја лична, грађанска и национална права и слободе. Скупштину је организовала Српска демократска лига, прва политичка партија Срба Старе Србије (Косова и Метохије,Старе Рашке и Маћедоније), која је основана августа 1908, неколико месеци после младотурске револуције.

На тој скупштини донесене су резолуције о политичким, економским и црквеношколском приликама. захтевано је поштовање закона, посебно слободе и равноправност грађана и слободне употребе - српског имена. На скупу је осуђена анексија Босне и Херцеговине.

У другој резолуцији делгати су тражили да српски митрополити добију привилегије какве су добили грчки митрополити. Захтевали су и да Срби имају права и у епархијама у којима нема Срба митрополита и да се селима остави за право да приме српскога свештеника по својој жељи.

У трећој резолуцији је захтеван повратак Србима отетих имања, као и права на откуп имања од велепоседника.
М.С.