Реч српских писаца на скопском Филолошком факултету

10. април 2014.

На Филолошком факултету “Блаже Конески”, државног Универзитета “Свети Кирил и Методиј” у Скопљу данас је декан проф. др Славица Велева са сарадницима примила госте из Србије, писце Драгана Јовановића Данилова, Срђана Тешина, амбасадора Србије у Скопљу, Душанку Дивјак Томић, вишег саветника за међународну сарадњу Министарства културе Србије, Младена Весковића и начелника одељења за издаваштво и пласман Народне библиотеке Србије Драгана Пурешића.

У срдачном и разговору на радном састанку са делом професора и студената, изнети су основни детаљи и историјат изучавања српског језика и књижевности на овом факултету у Скопљу. Истакнути су проблеми и чињеница о малом броју академаца на студијској групи за српски језик. Упис на тој групи је сваке четврте године, а тренутно их је свега десеторо.

Гости из Београда су се интересовали о детаљима и облицима сарадње са универзитетима из Србије. У разговору су размењена мишљења и информације о преводичачкој делатности, узајамним сусретима са ауторима, њиховим појављивањима у часописима.

Драган Јовановић Данилов је упитао да ли и колико студенти са групе за српски језик објављују своје текстове у неким од часописа. Речено је један од таквих ретких примера   јесте и ангажман дела студената у раду заједничкој репортажи у једином часопису на српском језику - Слово.

Изнето је неколико конктретних предлога у најави обележавања годишњице неких од знаменитих српских писаца, али и превод публикације која би била од користи студијској групи на Филолошком факултетун у Скопљу.

Амбасадор Душанка Дивјак Томић истакла је да је стање у области образовања на српском језику у Македонији – катастрифално, да је кадар и даље горући пробклем, што је такође присутно и на самој студијској групи. Указала је да финансије нису увек проблем, већ приступ организационе постављености. Додала је да би и као држава требало више и израженије укључивања у решавање неких проблема, подсећањем да значајне резултате може пружити и подстицајна размена студената, додела наменских стипендија. Таква искуства има, на пример,  има Словенија...

За време радног дела посете Филолошком факултету у Скопљу, гости су посетили и факултетску библиотеку Јужнослеовенске књижевности, где су на сусрету са професорима и студнетима истакли општи утисак да је највише преведених књига срспких писаца управо у Македонији.

Дрган Јовановић Данилов је надахнуто говорио о стању књиге данас, питко и блиско младима изнео упутну потребу да песник сам чита своју поезију.

Како је рекао - “нема ништа без те примопредаје. Јер ми јесмо песнички народ. Данас је мисао дигитална. Данашње стање и појава дигиталне апокалипсе јесте неки синоним атомске енергије. Данас се читање претвовило у претраживање. Књига нема ауторитет. Публика је разбијена, писац се бори за сваког читаоца...” истакао је.

На крају писац је поклонио своју песму

НАША ДЕЦА

Наша деца су безочна.

Наша деца су подивљала

и могу учинити шта им се прохте.

Наша нас деца већ одавно не узимају

заозбиљно.

Наша деца живе у подземљу и својом

дивљином управљају светом.

Али, наша деца немају нечисту савест.

Речи наше деце имају тежину

и ми их слушамо понизно, скривени

иза завесе.

Све што чине наша деца вредно је дивљења.

Наша су деца настала из бракова у које смо

улетели наслепо, и управо зато, ми смо несрећни

родитељи наше срећне деце.

Ми смо сачињени од толико ломљивог

материјала, да смо нашу децу на време уверили

да су искуснија од нас.

Таква су наша деца, другачију не можемо имати.

Ипак, наша су беспомоћна деца усуд који ће нас

утешити пре него што доспемо у мртвачке сандуке.

Тек тада, наша деца ће нас разумети и више нас

неће позивати на одговорност.

Признања

Срђан Тешин је, пак, на сусрету са студентима и професорима Филолошког факултета у Скопљу, говоио о својим искуствима и улози у мозаику српске књижевности. Казивањем је осликавао свој Мокрин, осветљавао порекло знаменитих људи из тог необичног краја,говорио  о свом часопису Северни бункер, о чиновничком раду у Министраству, погледима на свет и реланост, преводилачкој делатности...

Оценио је да му лично, признање неког старијег знаменитог писца значи више него нека награда. На крају је прочитао своју причу – Мокрин.