Св. СПАС

Подно живописних падина Скопске Црне Горе, у сликовитом селу Кучевишту, вековима одолева православна светиња подигнута 1327. године, изнад које је 1501, у тешким невољама, дозидана “тајна” богомоља.
“Црква у цркви” је један од многих православних бисера на “малој Светој гори”, како су још некада називали Скопску Црну Гору, окићену многим манастирима, црквама, капелема, некадашњим пећинским монашким испосницима...

Древна светиња Св. Ваведења Пресвете Богородице, односно Св. Спаса, у Кучевишту, како је записано у староставним папирима, тврди садашњи настојник храма Трајко Каровчевић, у тешким данима под отоманским јармом 1501. године “добила” је и скривену капелу посвећену - Св. Николи.

 - Капела је, практично, била “црквица изнад цркве”, са тајним, унутрашњим, сада спољним прилазним степеницама.

Предања, али и неки записи говоре да је богослужба одржавана у тој капелици, буквално изнад османлијских завојевача који су једно време били запосели базични храм - прича Каровчевић, који је, вели, последњи у фамилији настојник те цркве.

О светињи су се некада старали Трајкови преци, закључно с његовим дедом и оцем, а он је већ неколико деценија, од своје 10. године, буквално увек “код цркве”. А и кућа и имање су му тик уз светињу. Трајко је, кажу у селу, и поклисар, и настојник, и неимар, када затреба и чтец, домаћин, градинар...

Отуда и не чуди што познавањем историјата ове, али и многих других цркава на Скопској Црној Гори, тај мудри сељак може да зачуди и учене главе, “важне људе”, који сврате у ове крајеве северно од македонске престонице.

- Тешке, практично незалечиве “ожиљаке” на цркви, оставили су људи других, али и наше вере, у разним временима и под чудним околностима и “оправдањима”. После озбиљнијих рестаураторских и конзерваторских интервенција 1956. и 1957. године, неких каснијих “дорада” наметнутих стручњака, црква је 1984. године поново страдала, у ко зна којем по реду – великом пожару. Тада је, поред припрате, изгорела и врло богата архива, са матичним књигама итекако значајним за православни живаљ ових крајева Македоније. У ватреној стихији је са тим архивским и другим књигама неповратно отишао у дим и значајан траг српских корена на овим просторима, каже Каровчевић.

- У кучевишкој “цркви у цркви” су, упркос великим оштећењима, ипак релативно добро очуване импресивне фрескоживописане композиције старих уметника из времена подизања храма – “Прање ногу”, “Оплакивање Христа”, Богородица са Христом”... Иконостас и певница у храму, међутим, потичу с почетка 19. века...

извор: “Вечерње новости” 22.04.2006. год.

СВЕТЛЕ ЗАДУЖБИНЕ
Црква у Кучевишту је – “крстобразне основе, с једним кубетом, можда, из времена краља Милутина, или Дечанског, ако не и раније”, стоји записано у “Свезнању” “Народног дела” из 1937. године.

Изнад Кучевишта је манастир Св. Архангела Гаврила из времена цара Уроша. У оближњем селу Горњани је задужбина краља Милутина из 1307. године, манастир Св. Никита. У селу Љубанци, на темељима старе цркве, у 16. веку подигнута је светиња посвећена Св. Николи. У селима Бањани и Чардак, такође на падинама Скопске Црне Горе, древни манастири су посвећени – Св. Илији...

аутор: М.С.

Св. ПАНТЕЛЕЈМОН

Црква Св. Пантелејмон у селу Никифорово (Маврово) изграђена је у 19 веку, а на плочи на улазу записано је да је цркву 1923. године обновио краљ Александар I Карађорђевић.

Мештанин Димитрије Марковски, који се протеклих година брине о цркви, каже да је она обновљена у време Краљевине СХС, на иницијативу тадашњег сенатора Угрина Јоксимовића, пореклом из мавровског краја и блиског пријатеља породице Карађорђевић. Краљ је неколико пута поклонио средства за обнову разрушене цркве и села Нићифорова, више пута паљеног у претходним периодима.

Ово је једна од ретких цркава у Македонији у којој је сачувана икона Светог Саве, првог српског архиепископа.

„Прилаже Доста Ристић 1927, за упокој свога оца Андона Блажевског“ – исписано је бледим словима на икони Св. Саве. И остали дародавци углавном су Срби.

Једну од најстаријих сачуваних икона „Носила Исуса Христа“, донели су руски свештеници. Ово свето место је више пута гранатирано и доста оштећено током Другог светског рата. На иницијативу житеља Никофорова и финансиску помоћ фирме „Електро Маврово“ црква је обновљена 1991. године.

аутор: Б.Т.  

КАЈМАКЧАЛАН

На крајњем југу Македоније, небу под облацима, на највишој коти врлетне планине Ниџе, заборављени – Кајмакчалан, где почивају кости српских јунака који су уградили животе у пробој Солунског фронта и најаву окончања Првог светског рата. Тамо сада, на жалост, ретко ко од потомака сврати, свећу да запали, молитву за покој душа јунака да изговори, кандило да ужеже...
Од 12. септембра до 3. октобра 1916. године вођене су жестоке, пресудне беспоштедне борбе између српске војске и бугарско–немачких снага. Операције су окончане разбијањем непријатеља, ослобађањем Битоља у оквиру пробоја Солунског фронта као увода у успешно решење Првог светског рата.

На том вису, где су Срби платили највишу цену моћних светских “крчмара”, на 2521. метру изнад мора, 18. септембра 1916. године, јунаци Дринске, Дунавске и дела Тимочке дивизије, од којих је више од 4.600 погинуло, заузели су Кајмакчалан. На тај дан, повремено, у жалосно запуштену спомен–капелицу долазе ретки потомци, планинари, по који војник – граничар, са ове или оне стране, сада македонско-грчке границе. Ретко ко запали свеће за покој душа славних предака. Још ређе неко окади, прелије кости вином, или љутом шљивовицом - “мученицом”... На том историјском вису деценијама свештеник опело није опојао.

Опомена за наук

На спомен-црквици изграђеној 1928. године (када је и прилазни пут, јужно од Битоља према планинским висовима, “отегнут” 65 километара, био у добром стању) сада су видљиви трагови суровог времена, заборава потомака, срама и “потписа” злих људи. Захваљујући залагањима амбасаде Србије и Црне Горе, у сарадњи с македонским властима, колико-толико пут, али и капела су релативно поправљени и сређени. Поправљена су врата на улазу у спомен–капелу, па сада ветар макар не наноси ледену влагу. Но, на поду храма остаје оштећени “мозаик” од топовских чаура, од којих је стари неимар, по налогу краља Александра Карађорђевића, уградио крст за покој душе “див јунака”, вечних чувара Кајмакчалана. Вандале који су и по храму копали, “видели” су само неми свеци са овлажених икона у олтару и на зидовима храма...

У црквици на Кајмакчалану, где по жељи Арчибалда Рајса, швајцарског хуманисте, ратног хроничара, новинара и надасве великог човека, који је и живот и вечну кућу подредио и одредио према - Србима, у белом мермерном “пехару” почивало је у урни његово срце... Одавно га тамо нема... све је блеђи траг историје.

На граници – заувек

У књизи утисака с неким давним датумима виде се и “прошарани” записи грчких намерника. То су најчешће грчки граничари, али и планинари, скијаши, који понекада сврате да се поклоне сенима православних јунака, који заувек остадоше на врху планинског гребена - на вечној стражи.
Ако је отаџбину, ма колика била и како данас изгледала, утемељену на племенитим слободарским идејама давног историјског доба, заиста “створио пепео мртвих”, онда и дуг потомока мора бити испуњен, зарад садашњих и будућих генерација.

Св. ЂОРЂЕ

Црква Светог Ђорђа, међу најблиставијим бисерима из ђердана српског краља Милутина – једног од највећих средњовековних европских ктитора и мецена – већ седам векова краси село Старо Нагоричино, центар истоимене општине, петнаестак километара источно од Куманова.

Опширније...