Из наше прошлости
Слична судбина као Народно позориште, задесила је и Официрски дом. Њега је изградила српска војска као место за забаву официра, осталих војних лица и њихових пријатеља, по пројекту архитекте Вилијама Баумгаргена, иначе руског емигранта. Официрски дом је представљао најимпозантнију грађевину са великим бројем сала, просторија за забаву и разоноду, раскошног инвентара и опреме, са огромним чехословачким кристалним лустерима (које је приликом повлачења у Другом светском рату однела бугарска војска, те се данас (највероватније) један још увек налази у Рилском манастиру), иначе поклон краља Александра Карађорђевића, са сатним механизмом на кули са све четири стране који се могао видети и чути из свих крајева града. Овај монументални објекат био је третиран у стилу класичног академизма, што је нарочито дошло до изражаја код фасаде где су доминантни колосални стубови, у обради прозорских отвора, у примени балустрада, развијених венаца и профилација, а такође и код ентеријера: примена скупих материјала и специјално обрађених елемената, као и узиданих коринтских стубова.
Данашња инцијатива да се на месту Дома изгради Градска кућа, у ствари представља обнову једне од његових функција, јер је Официрски дом био једна врста градске куће са огромном и светлом салом. Ту су бројна културна, уметничка и спортска друштва организовала најлепше и најпосећеније забаве, балове, приредбе и маскенбалове, за које су маске украшавали уметник Никола Мартиноски и сценограф Ђура Теодоровић, а нарочито занимљиви били су дочеци нових година. У њему је обично свирала војна музика, али је наравно било и забава са првокласном џез музиком и савременим плесовима. Гости Официрског дома били су људи који су важили за елиту, представници градске класе, носитељи новог и напредног; за улаз је била неопходна чланска карта, а пријаве о учлањивању су морале бити заверене у одређеним коморама и признатим удружењима. Чланови су могли на балове и матинеа водити и своје госте, који су ту могли да играју шах и билијар. За заинтересоване на располагању је била и читаоница са страним и домаћим новинама и часописима, док су гурмани могли уживати у бројним пићима пивнице и разноврсној кујни.
Управа Дома је водила рачуна и о филмској упућености и старог и младог становништва Скопља, бесплатно приказујући филмове на зиду суседне зграде. У свечаној сали Официрског дома, осим што су се редовно приређивале игранке, 1934. године је одржан и конгрес глумаца у организацији чланова скопског позоришта, а три године касније ту се вршио и избор Мис Скопља. Са његове куполе је 1944. године успешно стартовао предајник прве македонске радио-станице.
Камен-темељац Официрског дома био је стављен 1925. године, а Дом је комплетно изграђен 1929. године на месту Бурмали-џамије, где је претходно била црква Свете Недеље. Испод једног дела темеља био је водоток који се уливао у Вардар код Каменог моста, што је и био разлог да се приликом земљотреса сруши само онај (предњи) део који је био изнад воде. Једна од ретких физичких успомена на Официрски дом данас се налази и чува у Битољском официрском дому, где је постављен један од чувених лустера тежине готово једне тоне. Када се његове 176 сијалице укључе, кажу, формира се нестваран утисак галаксије.
У атару општине Богданци, на самој македонско-грчкој граници, смештено је српско село Селемлија – једино село у Македонији чији мештани су искључиво Срби.
Досељавали су се из околине Лесковца, Врања, Врањске бање и из Криве Феје тридесетих година 20. века.
У време бугарске фашистичке окупације у Другом светском рату морали су да се спасавају бекством у јужну Србију, али после завршетка рата опет су дошли на своја кућна огњишта у Селемлији.
Главно занимање им је пољопривреда, посебно узгајање раног поврћа.
аутор: Б.Т.Г.
Одужено преношење "власништва" имања српске династије Карађорђевић у Македонији - траје
ТАПИЈЕ ПЛАЋЕНЕ ЗЛАТОМ – “НА ЧЕКАЊУ”
Импозантном комплексу имања династије Карађорђевић у Демир Капији на југу Македоније, пре неколико година су, по ко зна који пут, промењени “власници”, док су багателисани захтеви наследника оставштине краља Александра I Карађорђевића. Ипак, макар и симболично, на инсистирање локалне самоуправе, заштитом дела вредних објеката, на посед се - ”вратила држава”.
Иницијатива претходног сазива саветника општине Демир Капија да се вреднији објекти краљевског имања Карађорђевића, коначно, ставе под заштиту државе уродила је плодом.
Стара краљевска вила, вински подрум, први машински млин из 1928. године и једна од првих хидроцентрала “Дошница”, како је саопштио Завод за заштиту споменика Македоније, биће стављени под заштиту, што би народ рекао – “под државну капу”.
Бившем градоначелнику општине Демир Капија Трајчету Димитријеву (који је и сам, као закупац имања некадашњег крахираног ПИК-а “Демир Капија”, односно “Повардарја”, известан период, поред плантажа винограда, воћњака, шума, ”газдовао” осталим објектима, укључујући резиденцијалну вилу, изграђених још 1928. године), 2004. године стигао је позитиван допис надлежних из Скопља. Остало је одужено чекање на иностране донације за конзервацију и заш-титу руинираних објеката, иако су вила, подрум и део комплекса, које је закупила фирма “Агропин”, већ делимично - реконструисани.
Стари вински подрум и вила проглашени су рариретним споменицима културе у технологији вина. Хидроцентрала “Дошница” с читавим комплексом на истоименој реци, изнад Демир Капије, проглашена је природном реткошћу. Локална самоуправа Демир Капије за санацију објеката, сада са статусом споменика културе, ”конкурисала” је код две иностране институције за доделу помоћи у процесу конзервације који предстоји...
У локалној самоуправи у Демир Капији су још раније указивали да на подручју Демир Капије има неколико значајних раритетних објеката и области. Доношењем новог закона о заштити културног наслеђа, извесно је да ће бити захтевано да још три објекта добију споменичну заштиту и одговарајући статус. Реч је о старој воденици, школи и области села Клисура...
ЗЛАТО ЗА ИМАЊЕ
Краљ Александар Карађорђевић купио је комплекс имања код Демир Капије 1928. године, записао је, на основу докумената, у монографији о том делу Македоније др Ђорђи Малаковски. Он је користио и сећања Војислава Ламбевског, пензионисаног агронома, који је прикупио и сачувао од заборава казивања некадашњег управника краљевског имања Милоша Леовца. (Леовац је после Другог светског рата остао да живи у Демир Капији, на властитом имању, све до трагичне смрти 1963. године).
Краљ је, како је записано, земљиште укупне површине 2.700 хектара откупио за 2.000 лира у злату од Турака – двојице бегова и седморице ага. Власинци највећег дела поседа били су Усни бег и Мехмед бег. Овај други је 1913. године био отишао у Турску, али се због продаје имања вратио.
Остала је занимљива прича, која још живи у народу тог краја, о “купопродајној трансакцији” између бегова и краља Александра.
Када је Усни бег – што наводи и Малаковски – краљу саопштио цену од 2.000 лира у злату за читав посед, одмах се јавио извесни Апостол из оближњег села Бања, нудећи одлазећем власнику повољнију суму за 300 лира - “плус”. Но, мудри бег није насео: “А, бре Апостоле, да ми дадеш и 3.000 златних лира, теби не дам имање. Даћу посед краљу за 2.000 лира, јер ми он гарантује да ћу са тим златом сигурно стићи до Турске”.
Пошто су имање теслимили краљу, бегови су са златом у кесама заувек отишли пут Босфора. Мештани Демир Капије, попут почивших супружника Бориса и Благородне Атанасов, који су били чести гости краљевског имања (Борис је тада био дугогодишњи председник општине), млађима су препричавали догодовштине везане за оживљавање поседа. Тако су, говорили су, током 1929. године засађене прве плантаже винове лозе, које су постепено нарастале све до ратне – 1941. године. Од стоних сорти, кажу, биле су заступљене афусали, или, како су га мештани звали “краљев дренак”, мускат хамбург, шасла (бела, црвена, златна, наполеонова), јулски мускат... Биле су ту и винске сорте – прокупац, жилавка, рајнски ризлинг, пиногри алигроте, александријски мускат... Вино је прерађивано у краљевском подруму са бачвама од најбољег славонског храста.
Остало је и сећање да су у Другом светском рату, приликом повлачења на север, на бачве пуцали пијани немачки војници, али нису успевали, чак ни рафалима из аутомата, озбиљније да оштете дебелу храстовину. Неки трагови и “ожиљци” баханалија окупатора и данас су видљиви на неким бачвама.
“МАЛИ ОПЛЕНАЦ”
До 1941. године на имању Карађорђевића у Демир Капији, од грађевинских објеката, изграђене су две управне и две стамбене зграде, једна репрезентативна вила, вински подрум капацитета 150.000 литара, две радионице за поправку пољопривредних машина, стаја за коње, стаја за краве са аутоматским појилицама, кош за кукуруз, магацин... На оближњој реци Бошавици, за тадашње услове, изграђен је врло модеран млин са електричном централом снаге 132 киловата, која је осветљавала посед и читаво насеље Демир Капију. Километар југозападно од имања изграђена је ергела искључиво за узгој коња елитне расе - липицанер. На највишем узвишењу изнад Демир Капије изграђена је црква (”Св.Атанасије”) коју су мештани тада звали – “Мали Опленац”. Око пола километра јужно од ергеле изграђена је “дворска воденица” за млевење концентрата. У њеном саставу била је и централа једносмерне струје од 110 волти за осветљавање ергеле. Уз свињце, фарму оваца и кокошака, на имању је тада у функцији била и прилично вредна механизација – два трактора, вршалица, косачица... Око пет хектара било је под разним воћем, а сточна храна добијана је с њива површине око 70 хектара. Тада су људи у Демир Капији багрем који су у тај део Македоније донели Карађорђевићи назвали – “краљић”. На имању је до почетка Другог светског рата радило око 200 радника и 25 службеника...
ТУРИСТИЧКИ ПЛАНОВИ
Руководиоци винског подрума, сада у поседу фирме “Агропин”, тврде да је ранији закупац, бивши градоначелник Димитријев, знатно оштетио каријатиде испред краљевске виле, ”ваљда трагајући за златом у њима”. Реконструкција би требало да буде окончана етапно, на основу упутстава затражених од Архива у Београду, а у читавом комплексу планирана је и изградња ресторана и сале за дегустацију чувених демиркапијских вина.
Краљевска вила постала би резиденцијални објекат “затвореног типа”, а за добростојеће и пробране госте из земље и иностранства требало би у близини да буде изграђен мали хотел, с парковима и пратећим спортским теренима, као део туристичке понуде на комплексу краљевског имања у Демир Капији, која би привукла транзитне путнике на коридору 10 према Грчкој...
Судећи према важећој законској регулативи у Македонији, независно од започетог процеса денационализације, наследници имања династије Карађорђевић, пореклом из ових крајева, али без држављанства Републике Македоније, попут многих других расутих по свету, не могу рачунати на повраћај иметка. Сва ламентирања представника државе и домаћих приватних закупаца забављених правом “својине и надлежности”, одређивања даље судбине њиховог наслеђа, Карађорђевићи могу посредно пратити једино са стране – из медија.
“ФЕЛЕРИ” ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ
Принц Александар Карађорђевић је 1997. године, у време доношења закона о денационализацији имовине у Македонији, званично затражио повраћај дедовине. Одговор је, кажу, званично изостао, а био би - негативан. Јер, нема “правне основаности”, будући да је потомак - странац.
Према судским списима са оставинским решењима из Кавадараца и Београда, после убиства краља Александра у Марсеју имовина династије Карађорђевић у Македонији припала је сада покојном принцу Томиславу Карађорђевићу.
Македонија је једна од ретких држава у транзицији која не дозвољава денационализацију имовине странаца, међу којима су и наследници династије Карађорђевић, упркос поседовању валидних тапија.
Експерти, међутим, указују да тај законски “фелер” Македонији може бити озбиљна сметња, између осталог и на њеном путу према евроинтеграцијама.
ПРАВО НАСЛЕЂА
У време актуелизовања припреме јавности за законско “протурање” дозираног права на денационализовану имовину, почетком 2000. године, тадашњи председник Владе Републике Македоније Љупчо Георгијевски је у једном ТВ интервјуу “тумачио” разлике у приступу тој непријатној теми, објашњавањем делова иновиране регулативе којом се, како је прецизирао, неће дозволити овладавање некретнинама “разним окупаторима и колонизаторима”.
ПОСЕТА
Краљ Александар Карађорђевић, иако је имање у Демир Капији платио “сувим златом”, само је једном боравио на њему. Било је то 8. марта 1931. године, после обиласка Валандова и околине, тада погођених катастрофалним земљотресом.
Краљица Марија, пак, имање у Демир Капији обишла је 1934. године, после атентата на краља Александра у октобру те године у Марсеју.
аутор: М.С
У исчекивању изградње Скопског народног театра
"СТАРО ЗДАЊЕ" ПОНОВО КРАЈ ВАРДАРА
Званичном промоцијом првонаграђеног пројекта на конкурсу за идејно решење поновне изградње “Старог скопског театра”, половином фебруара 2006. у македонском Министарству културе најављена је “поправна” инвестиција за подизање култне позоришне куће на обали Вардара, срушене непосредно после катастрофалног земљотреса 1963. године.
На конкурсу је победио пројекат под шифром “Близанци”, архитеката Јована Стефановског – Жана, Оливера Петроског, Ивана Стефановског и Слободана Арсовског.
Ауторима је додељена награда од 300.000 денара (евро вреди 61 денар).
Председник седмочланог жирија, академик Крум Томовски је том приликом потврдио да је одлука о првонаграђеном пројекту била – једногласна, будући да је понуђено решење у потпуности испунило задате услове, чак и са додатним елементима надградње.
“Пројектом се задржава иста локација Старог скопског театра, чиме ће се обновити дух старог Скопља. Театар ће се уклопити у амбијент старијих објеката и старих белега града, као што су Камени мост и скопска тврђава Кале. Тамо се предвиђа и изградња Меморијалног музеја холокауста, тако да ћемо имати оформљену урбану целину”, изјавио је академик Томовски.
Он је подсетио да ће ново – старо позориште имати спољашњи изглед идентичан некадашњем, али и да решења задовољавају савремене стандарде и функционалност, што омогућава модерне театарске захтеве за извођење представа. Пројектом је предвиђено да позориште има 750 седишта, са малим тргом и трговачким центром испред здања, посебним прилазом за угледне госте...
Најављено је да ће изградња Старог скопског позоришта бити финанасирана из буџета, али ће свакако бити потражени и донатори. Уочи објављивања конкурса за идејно решење обнове позоришта, тадашњи министар културе Благоје Стефановски је најавио да би читав пројекат требало да кошта око 10 милиона евра, држећи се као репера трошковника изградње спаљеног Југословенског драмског позоришта у Београду, које је веће, и чија је обнова коштала пет милиона евра више.
Свих девет пројеката достављени су жирију на основу конкурса за идејно решење обнове позоришта, објављеног 19. Новембра 2004. године, а потом су били изложени у Музеју града Скопља.
Изградња некадашњег Народног позоришта у Скопљу окончана је 1927, а свечано отварање уприличено је 26. октобра исте године у Јеврејској махали на левој обали Вардара, подно зидина древне тврђаве Кале.
На отварању је крштено као Народно позориште Краља Александра (Карађорђевића), који се посебно залагао за његово подизање. То, за неке патриотске македонске чистунце - “непријатно наслеђе”, један је од разлога и “аргумената” којим је покушавано обезвређивање иницијативе за обнову објекта. Појединци из одређених интелектуалних и политичких кругова у главном граду Македоније указивали су на чињеницу да је позориште изграђено зарад “ширења српске културе у тадашњој Вардарској бановини”, што по тим оценама, “доводи у питање идеолошки концепт зграде”, односно “проблематузије идеолошку конотацију објекта”.
У историјату позоришта, бивши угледни управник Македонског народног и Драмског театра у Скопљу, стари глумац и публициста Ристо Стефановски подробно је описао и изградњу и каснији живот и активности у објекту. Техничку опрему за старо позориште обезбедиле су фирме “Вагнер” и Сименс”. Објекат је имао 750 седишта у партеру, два балкона и 23 ложе, међу којима је била и краљевска. Зграда је имала гардеробу, репетицијске сале, канцеларије за управу, као и посебан апратман са погледом на Вардар – за директора позоришта.
НУШИЋ
У Македонији је пре неколико година регистровано Српско народно позориште “Бранислав Нушић”, али, на жалост, никаква активност досад није забележена. Позориште нема свој објекат, а ни средстава за озбиљније пројекте. Упркос повременим благонаклоним вербалним обећањима неколико бивших министара културе Македоније да ће помоћи, уз “дежурне” опаске како је - “ред да и Срби имају свој театар”, ништа није остварено.
Постојала је и идеја да се за потребе тог позоришта искористи годинама запуштени простор “наслоњену” зграду уз Драмски театар, управо у улици која носи име Бранислава Нушића (био је први управник скопског Народног позоришта), али је и то остало само на иницијативи, а локација и даље зјапи празна и неискоришћена.
аутор: М.С.