Према легенди, подигнута је на темељима цркве коју је на том месту у 11. веку изградио ромејски (византијски) цар Роман IV Диоген. У близини садашње цркве у испосници је 28 година живео Свети Прохор Пчињски, који је ту наводно срео будућег цара и прорекао му успон на ромејски престо, а овај је, у знак захвалности према пустиножитељу, подигао на том месту цркву, на чијим је темељима краљ Милутин 1313. године изградио нови храм.
Пошто се у натпису урезаном у камену греду изнад отвора западног портала помиње игуман Антоније, очито је да је Свети Ђорђе заправо манастир. О томе сведочи и чињеница да је манастиром 1318. године, кад су завршене фреске у манастирској цркви, њиме управљао игуман Венијамин, чије име је такође уклесано изнад западног портала.
Српски краљ Стефан Дечански у старонагоричкој цркви се молио пред иконом Светог Ђорђа уочи победоносне битке на Велбужду 1330. године над војском бугарског цара Михаила Шишмана.
Петокуполна богомоља грађена је од камена и опеке, у ромејско-српском стилу налик на њену "претходницу" призренску Богородицу Љевишку и "наследницу" Грачаницу, такође Милутинове задужбине, па је – помало у шали али у основи тачно – поједини познаваоци српске средњовековне црквене архитектуре сматрају "оцем Грачанице". О томе посебно упадљиво сведочи изглед фасада Светог Ђорђа, очигледна најава структуре фасадних површина која ће најпрефињенију хармонију достићи у Грачаници. Кад је, пак, о сродности Светог Ђорђа с призренском катедралном црквом реч, посебно у архитектури фасада, блискост је толика да се у науци појавила претпоставка да је протомајстор Никола, познат као градитељ Богородице Љевишке, био и архитекта Светог Ђорђа.
Фрескопис, један од најлепших на Балкану, непроцењиве вредности, радили су врхунски средњовековни сликари Михајло и Еутихије.
Манастир је под заштитом УНЕСКО-а, проглашен је спомеником културе првог реда.
аутор: Л.Т.