Трагом историјских истраживања - Катарина Томашевић Котроманић (Краљева Сутјеска 1456/59 – Скопље 1464/1474)

30. септембар 2019.

У Скопљу, на падинама брда Гази Баба постоји турбе – исламски надгробни споменик у виду једнобродне грађевине. Многи Скопљанци пролазећи поред њега и не знају коме је посвећен, а још мање да је ту сахрањена млада краљевска принцеза из краљевске династије Котроманић, банова Босне и касније краљева Срба и Босне.

Катарина Томашевић Котроманић, кћерка је босанског краља, Стефана Томаша Котроманића и босанске краљице Катарине Косача Котроманић. Имала је старијег брата Жигмунда и старијег полубрата (по оцу), Стефана Томашевића Котроманића, последњег краља Срба и Босне (1461-1463) и последњег титуларног српског деспота (април - јуни 1459.)

За сада још историографски није утврђена тачна година њеног рођења, али се са сигурношћу зна да је са мајком Катарином и братом Жигмундом после смрти оца краља Стефана Томаша 1461. живела на двору свога брата и његове жене, краљице Јелене Бранковић, последње краљице Срба и Босне и последње српске деспотице (април - јуни 1459.).

Грб Котроманића

Након пропасти босанског краљевства 1463. и погубљења у Јајцу њеног полубрата и последњег краља Срба и Босне, Стефана Томашевића, деветогодишња Катарина и њен две године старији брат, заробљени су од надирајуће војске султана Мехмеда II (султан 1451-1481) на двору у Фојници или у оближњем Козограду и одведени у османско заробљеништво у Цариград, где су насилно преведени на ислам. Чином исламизације, добија и ново име, Тахири Ханума. Претпоставља се да је њихов полуујак Ахмед паша Херцеговић Косача издејствовао да Катарина и њен брат буду поштеђени и одведени у султанску престоницу.
По каснијој легенди, принцеза Катарина сахрањена је у Скопљу, где јој је Ица бег Исаховић, војвода скопског крајишта (), касније подигао турбе (надгробно обелжје предвиђено за заслужне и угледне муслимане).

Грб Лазаревића

Турбе се наводно налазило на брежуљку Урјан Баби, дансс познато као Гази Баба у мезарју (гробљу) поред пута званог Хаџилар Јолу, где је била покопана извјесна Крал К'зи, односно краљевска принцеза. Уколико је ова теорија тачна, може се претпоставити да је живела и умрла у Скопљу. О њој се бринуо Иса бег Исаховић, којем је била поверена на чување. Већина истраживача се слаже да је умрла врло млада.

Косаче, Лазаревићи, Бранковићи преци Катарине Томашевић Котроманић

Катаринина мајка, Катарина Косача Котроманић је засигурно једна од најзанимљивијих и најславнијих личности средњовјековне Босне, чија је трагична судбина скончала 25. октобра 1478. године у Риму, далеко од њене деце кћерке Катарине и сина Жигмунда.
Катарина Косача, супруга краља Срба и Босне Стефана Томаша (краљ 1443-1461) и претпоследња босанска краљица чији животни пут и данас интригира многе истраживаче који покушавају саставити мозаик њеног живота, који је почео у Благају 1424. или вероватније 1425. године.

Била је кћи Стефана Вукчића Косаче, истакнутог великаша, оснивача династије Косача, који се први титулисао као Херцег од Светога Саве и Јелене Балшић (кћи Балше III) из зетске кнежевске куће Балшића, унуке српског кнеза Лазара Хребељановића, косовског мученика.

Грб Немањића

Осим што је био ожењен унуком кнеза Лазара, Стефан Вукчић се 1448. у манастиру Милешеви над гробом оснивача Српске архиепископије, Светим Савом прогласио Херцегом од Светог Саве, а највећег српског светитеља прогласио за заштитника своје државе (у лат. повељама Ducatus Sancti Sabae), по угледу на владаре из династије Немањића.

Катарина Kосача је у Риму живела под заштитом Папе, који је месечно за њене потребе издвајао стотину дуката. Умрла је 1478. године у Риму , а сахрањена у цркви Santa Maria in Aracoeli.

Полу ујак Катарине Томашевић, Ахмед паша Херцеговић Косача, био је млађи син Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светога Саве, рођен је 1455. као Стефан, али око 1477. прима ислам и ново име. Умире 1517. године у Цариграду, а сахрањен је на свом имању на Мраморном мору у селу Дил, које је касније њему у част преименовано у Херсек (Херцеговина).

Грб Балшића

Као и у случају Херцега Стефана Косаче, избор Милешеве није био случајан ни када су у питању владари из династије Котроманић. Први који се крунисао над гробом Светог Саве био је бан Твртко, 1377. године у манастиру Милешеви. Он се на дан Св. Димитрија, крунисао сугубим (двоструким) венцем (круном) и краљевском титулом која је гласила „ми о Христе Исусе благоверному и богом постављеному Стефану, краљу Србљем и Босне и поморију и западним странам“.

Узевши титуларно име Стефан и „краљ Срба“, недвосмислено преузео традиције Немањића, са којима је и био у крвном сродству, преко кћерке краља Драгутина, Јелене. Поред краља Срба и Грка Марка Мрњавчевића (краљ савладар и османски вазал од септембра 1371, а смрћу цара Уроша V Немањића и самостални краљ) краљ Твртко I је себе сматрао легитимним владарем свих Срба, те зато и шаље у помоћ кнезу Лазару један део војске предвођен војводом из Хума Влатком Вуковићем, чланом породице Косача из које је потекао и војвода од Светог Саве, Стефан Вукчић Косача по којем ће Херцеговина добити име.

Према традицији, војска Краљевине Босне је у бици држала лево крило. По повратку из битке, војвода Вуковић известио је Твртка да је победа била на хришћанској страни. Нема никакве сумње да је Твртко ушао у рат са Турцима који је довео до битке на Косову, као српски краљ, обавезан да штити земље родитеља и прародитеља својих, господе српске. Каснијим освајањима (1390) Твртко I се у повељама потписивао као Стефан „по милости Божијој краљ Срба, Босне, Усоре, Соли, Хумске земље, Приморју и западним странама“.

Печат краља Твртка

Отац и полубрат Катарине, су се најчешће титулисали као краљеви Босне, али су задржали владарско име Стефан, по угледу на светородне Немањиће, чију су владарску праксу следили, као и позивање на краљевско достојанство. Праксу коју је увео краљ Твртко I Котроманић и која ће нестати заједно са османским освајањима Босне 1463, када је и Богородичин цвет – љиљан са грба Котроманића замењен полумесецом над целим Балканом, а сама принцеза Катарина Томашевић је пример и симбол тог несрећног времена, до данашњих дана.