Историја једне осуђене приповетке

30. мај 2019.

Приповетку КЊИЖЕВНИК сам написао негде у пролеће 1958. године, у Скопљу. Био сам тада на отслужењу обавезног војног рока, који сам започео у октобру 1957, у Битољу, па преко Гостивара, доврших га у Скопљу.

Касарна се налазила на обронку брда Водно, преко Железничке станице. Јединица, у коју сам отслужио војни рок, беше један радни одред, где су слати само кажњени војници и покоји, као ја, да се пред хапшење провоцира и полициjски обради.

Ниједном од нас није дато никакво оружје. Само су неки војници, који су чували касарну, били наоружани обичним пушкама, али са њима ми нисмо имали никакве везе. Они су били одељени од нас и зградом у којој су спавали и са мензом, где су јели. Уопште никакву везу са њима нисмо имали.

Капанони, где смо спавали ми, састојали су се од неколико барака. Кревети су били један преко другог, душеци – испуњени сламом, а стенице и буве на претек.

И канцеларије овог одреда су биле у баракама. Једне су бараке канцеларија биле на једној страни улице, северној, где су биле и наше спаваонице, док су друге бараке-канцеларије, главне, биле испод улице, где је била и наша менза. Канцеларија мајора Антона Пристова, задужен за МПВ (Морално политичко васпитање), била је на северу улице, али одвојена од наших спаваоница. Ту су биле и неке друге канцеларије.

Пре доласка у овај одред, како рекох, био сам у Гостивару, где сам се сударио са командантом чете, капетаном Савом Николићем, који ме инструкцијама УДБ-е прогањао и довео живот на врх носа, да сам мом брату, тада мајору ЈНА у Скопљу, писао да ћу на прво војно гађање све метке испалити том капетану у чело.

Третман

Интервенцијом брата, иако су наставили да ме провоцирају управо на бази тога, нисам то учинио, али – после њихове последње провокације, која им пропаде, преместише ме у Скопље, у речени одред. Ни усмено, камо ли писмено, нису ми рекли да се ту премештам као кажњен. А како се јасно видело, ту су сакупљени војници из свих војних јединица само за казну.

Од раног јутра па све до после поднева војници овог одреда радили су јако тешке послове. Товарили и растоваривали вагоне и камионе на примитиван начин, мишицама, без справа. Тако, растоварујући дрва са једног вагона, склизну ми цепаница из руку на леву ногу. Прекинух посао и сутрадан пођох код лекара, који ми даде некакав лек и врати ме на посао. Тада одох до брата и рекох му да ћу објавити штрајк, да нећу изаћи на посао, јер сам регрутован да одслужим војну обавезу, па и за школу резервних официра, а не да кулучим не знам за кога. Он учини све да ме смири. Сигурно се одмах обратио својим ратним друговима и мене, сутрадан, именују на посао у фабрици хлеба. И ту посао није био баш лак, али не и тежак као претходни. Носио сам на рамена вреће са брашном од 50 кг. и радио у одељењу са високом температуром, поред саме пећи, која се ложила угљем, хлеб пекла а нас тровала.

После неколико дана преместише ме у фабрици бисквита, као рачуновођу: регистрирао сам производе свих радница. Ту су радиле само жене и кћерке официра, које – још првог дана – почеше да ме провоцирају. Срећан што су ми дали тако лак посао, настојао сам да се понашам што коректније, избегавајући њихове љубавне понуде и све друго што ми је изгледало сумњиво. Штавише, иако ме понудише бисквитима, које су саме јеле по милој воли, одбих то. Позвах и жену из Тетова и показах им је, да се увере да ниједна од њих није лепша од ње. После неколико дана и отуда ме преместише.

Мајор Пристов, Словенац и ратни друг са мојим братом, показа ми своју канцеларију и задужи ме да му је чистим и да му помогнем у калкулацији свих рачуна тог одреда. Данима сам са њим контролисао и сравњивао свакакве шифре биланса.

Ту сам, његовом писаћом машином, и написао приповетку КЊИЖЕВНИК, директно на албански језик. Ту сам написао и мој роман ФАНОЛА, на нашем – српском језику, који ће се, у преводу на албански језик од Vehapa Šite, објавити у наставку два броја књижевног часописа Приштине JETA E RE (Нови живот). Ту сам написао и дугу репортажу са догађајима мајора Пристова, преживелим у партизанском рату Словеније.

Истрага

Како сам написао приповетку КЊИЖЕВНИК, својеручно сам је предао Муртеза Пези, главни и одговорни уредник скопског листа FLAKA E VLLAZNIMIT (Пламен братства). Прошле су недеље и месеци, а он ми је није објавио, нити споменуо. У то сам време имао један састанак са др Есат Мекули, који ми рече да се удалим од М.Пезе, јер није добар човек. Са своје стране овај ми никада није ни име Есата споменуо, ни када ме видео да сам се са њим прошетао улицама Скопља. Ипак послушах Есада и почех да избегавам сусрете са Муртезом. Не само што му више нисам дао ништа за штампу, већ му нисам ни праг редакције прелазио.

Тако заврших војни рок и почех да радим као наставник језика и књижевности у једној осмогодишњој школи Тетова. После шест месеци су ме ухапсили.

Под истрагом видим у руке иследника моју поменуту приповетку КЊИЖЕВНИК, управо онај примерак који сам предао Муртеза Пези. Иследник ме упита:
-Ви сте ово написали ?
-Да, ја сам написао,- рекох му равнодушан, пошто је сав догађај те приповетке приказан као да се десио пре Другог светског рата, у једној неодређеној капиталистичкој држави.

Управо тих дана видео сам у његове руке анализу мог књижевног стварања, написану од Муртеза Пезе. Он је нешто читао тамо на насловној страни, док сам му ја, седећи наспрам њега, иако наопако, читао му то у руке. Сигуран сам да је ту анализу написао Муртеза Пеза, јер сам познавао његов начин дактилографисања. Уместо Kapllan Kallushi (Мој псеудоним којим сам објављивао дописе на албанском језику !), он је откуцавао Kqllqn Kqllushi. Уместо А откуцавао је Q. Тако беше написао и у том извештају моје име. Зато сам сигуран да је он аутор тог извештаја, као што је он без сумње и предао УДБ-и моју приповетку, уместо да ми је објави.

Нема сумње да ју је он и анализирао за потребе УДБ-е. И не само њу. У том његовом извештају он је сигурно анализирао целокупно моје дотадашње стварање, како оно на страницама листа FLAKA E VLLAZNIMIT, тако и оно на страницама часописа JETA E RE и по осталим органима штампе. Нема ни најмање сумње да је ту анализу он учинио тенденциозно, онако како би се свидела онима који су га за то ангажовали и спремали се да ми инсценирају судски процес, да ме казне абсурдним оптужбама, па и као Албанца, иако су знали сасвим добро да нисам Албанац, па и да су албански фашистички окупатори нашег Улциња стрељали у току рата неколико чланова наше породице.

Наша је породица, како сам то доказао једним дописом, дала Народно-ослобнодилачкој борби југословенских народа ништа мање већ 10 палих бораца.

Пошто је ова приповетка била написана на албански језик, они су је превели на македонски. И тај превод сам видео у руке иследника. Мислим да му га учинио Мурат Исаку, као и преводе мојих писама и песама, која сам написао на албански језик, а они узели и унели у моје досије.

Читав један дан иследник се заузео том приповетком, оптуживао ме да сам приказао живот у Југословенској народној армији, са непријатељских позиција како према тој Армији и њеном кадру, тако и према читавој југословенској стварности.

Ја сам се бранио, наравно, узнастојећи на томе да сам описао живот у војсци једне неодређене земље, а не Југославије, пре рођења Југословенске народне армије, и то са позиција социјалистичког реализма, милитирајући отворено за позитивну ствар народа, радничке класе, а против малтретирања и израбљивања обичних војника од стране руководећег кадра, буржуаских официра и подофицира. Посебно му нагласих да се у приповетци нигде не спомиње Југославија или било који топоним Југославије, па ни личности, чија би имена сугерисала Југославију.

Што се тиче Солунског Фронта на територији Грчке, тамо су се у току Првог светског рата борили не само српски војници, већ и грчки, влашки, па и француски, енглески. Тамо су се борили сви Европљани против Аустро-Угарске и Немачке. Солунски Фронт није био само српски ! А таквих догађаја имамо на све стране света, у свакој буржуаској земљи, у Албанији, Грчкој, Турској, Италији. А имали смо таквих, па и драстичнијих, и у краљевској Југославији.
Тада ми он показа у приповетци место где сам био написао да се догађај одвио у одреду са војном поштом 112233 и рече:
-Овде пише војна пошта 112233...

-Па што ако има ту војну пошту?- упитах искрено не разумевајући ништа.

-Краљевска војска није имала војне поште. Војне су поште само наше, југословенске, социјалистичке!- рече ми иследник.- Војни одреди у старој Југославији називали су се именима, као Вардарски одред, Битољски, Перистерски.

Одбрана

До тог момента ја то нисам знао, па сам зато и написао тако, јер – да сам знао – сигурно не бих написао. Као што сам све друго избегавао да локализујем и повежем са Југославијом уопште, и име одреда бих уредио некако да нема везе ни са Југославијом, камо ли и са Југословенском народном армијом.

И њему рекох:
-По први пут ово чујем од вас. Да сам то знао, сигурно бих и одред назвао некако друкчије, а не са том војном поштом. Ту имамо посла са једним лапсусом. Лапсуси не карактеришу дела. Дела су та која карактеришу све што је могуће погрешно у њима. Из приповетке се јасно види да није реч о Југословенској народној армији. Преко свега, како знате, ја сам брат Џевдета Ресулбеговића, који је мајор ЈНА, а који ме хранио и школовао, васпитао. Наша је породица дала Народно-осободилачкој борби Југославије 10 палих бораца, од којих, име Ћазима Ресулбеговића носи једна од главних улица града Улциња, па и главна караула на граници према Албанији. Абсурдно је и помислити да сам ја против њих, мојих рођака, па и против мог рођеног брата.

-Ресулбеговићу,- упре он очи у мене,- узалудна вам је та одбрана, јер ми знамо сасвим добро да сте ви у овој приповетци приказали Југословенску народну армију, њено руководство, официрски кадар...Или нисте ви написали и репортажу мајору ?! Нисте ви написали репортажу и воднику, који вас је затворио у магацин исхране тог одреда ?! Сви ти догађаји, које сте описали у овој приповетци, нису се десили управо вама за време отслужења војног рока?!

-Па ако су ти догађаји и истинити, па и ако су се десили управо у Југословенској народној армији, иако је све доживљено и истинито, важно је да се у приповетци не говори о Југословенској народној армији, већ о једној другој, ненародној армији, буржуаској. Важан је мој став према тим догађајима, шта ја њима хоћу да кажем, како их претстављам и зашто их употребљавам, у служби кога и против кога. Како се јасно види из приповетке ја нисам за израбљивање, већ против израбљивања, ја нисам са господом, са ненародним официрима и ненародним властима, већ са војницима и народом, са онима који су лили крв и били спремни да положе и своје животе, као што су их многи и положили, за ослобођење домовине и поробљеног народа, без никаквих сопствених, личних, егоистичких аспирација, циљева и претендирања. Важно је што сам ја рекао том приповетком, а не где се у ствари десио догађај, кад и коме се десио. Они, који читају ту приповетку, не знају, па и неће да знају коме се и где десио тај догађај. Они све у приповетци примају, прихватају онако како се то тамо каже, како се приказује...

-Читајући вашу приповетку ја ни за један тренутак нисам замислио те догађаје онако како их ви приказујете, у југословенској краљевској војсци,- прекиде ме он,- већ од првих речи ми је било јасно, сасвим јасно, да се ту говори о нашој Југословенској народној армији, да ту ви говорите о себи...

-Па ја нисам крив што сте ми ви инсценирали тај противзаконски третман, нисам крив што ви знате да се такве ствари догађају свакодневно и у овој Новој Југославији, понајмање сам ја крив и што се такве ствари дешавају...

-Ни кад их описујете нисте криви ?!

-Писање о тим стварима, критиковање тих и свих других негативних појава није забрањено законом, не претставља никакав злочин. Напротив, и пожељно је да се стигматизира све што је негативно у нашем животу.

-Пожељно је кад се критикује са пријатељских позиција, а не са непријатељских.

-Па ја са пријатељских позиција сам и критиковао. Зато сам и приказао све то као да се дешава у једној ненародној армији, а не у народној. Да сам непријатељ Југославенске народне армије, ја бих то написао аутентично како се десило и где се десило, са правим именима тих личности, мајора и водника.

Сама чињеница што је овај исљедник, читајући моју приповетку, одмах схватио да се ту ради о мојим доживљајима, о мојим преживљајина у ЈНА, приликом отслужења обавезног војног рока, о чему нам сведочи ако не о томе да је он са својим колегама био сасвим свестан тих збивања, тих противзаконских третмана, који су ми се чинили, а који се свакодневно чине и другима.

Обрада

После рата била је најобичнија појава писање успомена из рата, које су писали једни, а објављивали други. Па и Титу су дела писали други, док их је он само потписивао. И не прочитавши их !
Иако се у мојој приповетци не говори о Титу, Титоисти су одмах схватили да је и Тито један од мојих мајора. То је сигурно опекло врхушку Јосипа Броза Тита. Посебно оно друго, провокације и стављање у полициску обраду, ствари ове које су се практиковале од њих свакодневно, иако су законом забрањене и очита демострација не само ненародних режима, већ и фашистичких.

Као стваран догађај, моја је приповетка била један демаскирајући и дискредитирајући докуменат против њих, а не против мене. И поред тога, иследник ју је увео у оптужници као corpus delicti мог злочина звани „непријатељска пропаганда“. Колико се сећам, он је спомиње у оптужници управо њеним правим насловом – КЊИЖЕВНИК, говорећи о њој као о приповетци, али не спомињући нигде да није ни написана на српском језику, већ на једном страном језику, преко свега – и још необјављена. Понајмање износећи било што из њене садржине. Тамо, у оптужници се она спомиње као приповетка са непријатељском садржином, као corpus delicti моје непријатељске пропаганде против народне власти и социјализма, па и против Југославије, против самог народа, братства и јединства, што ће време и збивања доказати супротно, да сам ја био за Југославију и за братство и јединство, па и за народну власт и социјализам, а они – управо они су ти који нам разорише Југославију, који нам минираше и братство и јединство, и народну власт, и социјализам.

Иако се у оптужници јасно говори о приповетци КЊИЖЕВНИК, у пресуди Среског суда у Тетову се о њој евазивно пише, очитом тенденцијом да се замагли ствар, да јој се ни наслов не спомене. Нешто јасније се о њој говори у пресуди Врховног суда Македоније, али и тамо са тенденцијом да се прикрије не само садржина, већ – опет – и сам наслов.

У моје досије при Државној Архиви Републике Македоније у Скопљу нема ни аутентичног текста приповетке, нити и најмањег трага о њој, ни на албанском нити у преводу на македонском језику. Шта више, нема ни анализе Муртеза Пезе. Апсолутно ништа у вези те приповетке. Нема ни оптужнице !!!

Шта се десило ?!

Нема сумње да удбаши Македоније, свесни да су инсценирали судски процес против мене и да у тој приповетци, сем поменутог лапсуса, нема ништа ни против народне власти и социјализма, камо ли и против Југославије и њених народа, братства и јединства (Како то они претендирају са њиховом оптужбом !), чим је завршено са мојим суђењем, уништили су и приповетку и све друго компромитујуће за њих. Тако да данас та приповетка више не постоји, као што не постоје ни многа друга документа у вези тог судског процеса, инсценираног против мене, као и против многих других, који се нису сложили са социјал-фашистичким терором Јосипа Броза Тита.

Тито, са својом кликом злочинаца на врху Комунистичке партије Југославије и државне власти, који су се правили као да су комунисти, после тријумфа народне револуције у Југославији узурпирао је постепено пролетерску диктатуру и народну власт, прекинуо је са изградњом социјалима и успоставио своју страховладу УДБ-е, своју личну социјал-фашистичку диктатуру, којом је крваво прогањао све, и комунисте и антикомунисте, посебно комунисте, дисиденте, који су му претстављали највећу опасност, јер су схватили суштину те његове издаје и заузели став, који им је нови историјски развој друштва у Југославији диктирао.
Каплан БУРОВИЋ