Век од Великог рата - Неславан крај

.

12. фебруар 2019.

Француска 122. дивизија је прешла Албанију, заједно са српском војском, стигавши – како се то тада говорило – у Стару Србију (Македонију). Њима су се придружиле и јединице чувеног нашег четничког војводе Јована С. Стојковића – Бабунског (1875–1920). Његове јединице биле су у склопу поменуте француске дивизије, која је остала на Солунском фронту и држала положаје са јужне стране Преспе.

Војвода Бабунски

На северном делу језера и Перистера биле су утврђене бугарске и немачке јединице, које су скоро сваког дана слале велики моторни чамац до варошице Ресна, на источној обали језера ради извиђања и прибављања хране.

Француски артиљерци беху кивни јер нису успевали да тај чамац погоде. Бабунски је неуспешно покушао да замоли команданта 122. дивизије пуковника Дешизела да му дозволи да са четворицом својих људи проба да онеспособи немачки чамац, јер је пуковник сматрао да је такав подухват ризичан. Војвода је на своју руку одабрао четворицу момака и на обали направио чеку где се Ђерманска река улива у језеро.

Та делта чинила је мртви угао савезничкој артиљерији, којим је чамац често пролазио. После 48 часова ишчекивања чамац се појавио и укотвио. Немачки мајор и двојица подофицира отишла су до села ради набавке намирница, док је у чамцу остао само механичар. У тренутку када су се ова тројица враћала у чамац натоварени храном, четници су искочили из шевара с пушкама на готовс, а Бабунски је узвикнуо:

– Доле оружје! Руке увис, или сте готови. Немци се предадоше, а војводини момци их везаше осим механичара коме су наредили да чамац управи ка француским положајима. Схвативши да нешто није у реду, Бугари са Перистера безуспешно су припуцали, а Французи преузели ватру. Прилазећи француским положајима Бабунски нареди да се уместо немачког ратног барјака стави бела марама. Када је чамац пристао и Бабунски изашао са заробљеним Немцима, Французи су били изненађени, док је пуковник Дешизел одушевљено узвикнуо:

– За Србина нема немогућности чак и у највећој опасности, само када је решен за извршење задатка! За овај подвиг војвода Бабунски примио је од Француза Медаљу Ратног крста са палмином гранчицом.

По свршетку Великога рата, овенчан славом, вратио се у Велес, где је, 17. фебруара 1920, умро од шпанске грознице. Поред ове уобичајене приче за јавност постоје сумње да су га поражени Бугари отровали (изјава његових директних потомака). Пошто се рат увелико завршио требало је стварати мирољубиве односе са доскорашњим противницима, тако да је ондашња наша власт ту истину заташкала.

Удружење резервних официра и ратника подигло му је скроман, али леп споменик у Велесу (у виду гранитног зарубљеног обелиска на коме је орао са раширеним крилима, а на средини овал са његовим портретом), откривен 29. октобра 1924. На откривање, као и на сахрану, дошао је и изасланик регента Александра (каснијег краља ујединитеља)... Бугари су, по свршетку Априлскога рата 1941, уништили споменик, а војводин гроб раскопали и кости расули, слично како су учинили са Рајсовим срцем у капели на врху Кајмакчалана...

Док је војвода Јован С. Стојковић – Бабунски војевао у Великоме рату, бугарске власти су за време њихове окупације Велеса, војводину супругу Радмилу ухапсили, а најмлађу ћерку двогодишњу Зорицу изболи бајонетима... Нешто старија ћерка Наталија (*1904; удата Васић) завршила је медицину и радила као београдски лекар. Умрла је у дубокој старости... Сви Бабунски – изузев славног оснивача – почивају на Новом гробљу у Београду.
Коста Ђ. Кнежевић, (Политика)

ј