У Сивцу – на крилима црно беле љубави (Фото)

16.10.2018 siva116. октобар 2018.

Једино је љубав права, и једино што вреди у животу је љубав – рећи ће једном приликом велики Џон Ленон. Ову смо реченицу у мало различитијим формама, кроз живот чули толико пута, да нам већ делује и као нека клише фраза, нека избледела мудрост. Али пријатељи моји, ко у животу није спознао праву, истинску љубав, није спознао ни дубину испод наизглед једноставних Џонових речи.

Права љубав не мора бити само особа. Некад је то песма, некада догађај, кафана, некада место, некада клуб... некада, и место и клуб. О томе вам и сведочим у наредним редовима...

Када сам био клинац од својих 7-8 година, у кући сам нашао неку мало другачију сликовницу. Ћалетов албум из детињства, са сличицама који је био препун неких чика и црно-белим дресовима и опреми. Мени, клинцу, ти су дресови комбиновани пехарима и прелепим спортским лоптама деловали импресивно.

16.10.2018 sivacКада сам био клинац од својих 7-8 година, у кући сам нашао неку мало другачију сликовницу. Ћалетов албум из детињства, препун сличицама неких чика у црно-белим дресовима и опреми. Мени, клинцу, ти су дресови комбиновани пехарима и прелепим спортским лоптама деловали импресивно, скоро нереално. Листао сам га сваки дан покушавајући да што верније у блокчићу пресликам те мајице са црно-белим пругама. Некако у исто време, међу старим грамофонским плочама на којима су била исписана имена Рода Стјуарта, АББА-е, Ролингстоунса..., била је и једна која пева управо о подвизима тих чика у црно-белим дресовима. Толико сам се заљубио у ту мелодију, да семој знатижељни дечји мозак уопште није оптерећивао како та плоча пева уз помоћ обичне игле. Тако сам заволео Партизан.

За све време док сам растао и сазревао, знатижеља ме је покретала да путујем и откривам нова места. Аутобуси, возови, некада и авиони – све чешће су постајали моја спаваоница, трпезарија, свакодневница... док сам од ћалета наследио црно-бели ген, љубав ка меридијанима ми је пренела мајка. Са фамилијом коју можеш наћи на све стране света, често ми је одмалена причала о разним живописним местима расутим по свету, и распламсавала у мени путника. И међу свим тим местима из њених приповетки, своје је место увек налазило и једно у коме је мајка провела лепе дане детињства и тинејџерства, пре него јој живот покаже пут ка Скопљу. Знао сам самода је ушушкано негде у Бачкој, надомак у песмама опеваног Сомбора. И када сам напунио двадесет и једну, први сам га пут посетио... и никада више нисам престао. Тако сам заволео Сивац.

16.10.2018 sivac2И као по правилу, сваке ме године по неколико пута „опале“ носталгија и жеља, па изненадим Сивац и скопске булеваре заменим сивачким сокацима, скопске кафиће сивачким кафанама, а облакодере македонског главног града са прелепом равницом која гута хоризонт.

И овог сам октобра решио да изненадим Сивац, међутим – изненадио је он мене. И то како! Недуго након што сам стигао, пружам корак да видим шта је ново по Сивцу и да све те новости „залијем“ хладним пивом у стаклу. Кад тамо – плакат, и на њему: ФК Полет из Сивца слави 90-ти рођендан, а гост ни мање, ни више, већ Партизан! Еј! Мој Партизан, у мом Сивцу! „Сам ме је Господ Бог овог викенда послао у Сивац“, мислим док долазим себи, а осмех се разлива од шестице до шестице. Знао сам да ће бити фешта. Лакше је кладити се на Рајо Ваљекано против Барсе, него да ће Партизан неопажен доћи у Сивац. Јер, шта је Партизан Сивцу, то вам не могу дочарати. То морате видети сами. И била би космичка неправда када не бих ужитак искористио да урадим и репортажу..

16.10.2018 sivac4Цео је Сивац „истетовиран“ гробарским паролама, колико је људи отишло ка стадиону ЈНА са сивачке железничке толико пута неко није ни до киоска скокнуо, а када игра Партизан, село је пусто као да никада никога није ни било.

Можете већ у глави отприлике насликати какав се празник у Сивцу спремао тог 13. октобра. И шта год насликали, нисте погрешили. Утакмица је почињала од 14 часова, али је трибина сивачког стадиона била пуна већ у 13. Дошли су Сивчани раније да се осигурају да ће бити карата и да учествују што више и том празновању.

Поједини су карту љубили онако пажљиво и са љубављу како се љуби и пази само нека света реликвија. „Ово иде у аманет унуцима.“, уз осмех нам говори двадесеттрогодишњи Игор док пажљиво преклапа парче хартије и похрањује га у левом унутрашњем џепу јакне. Да буде ближе срцу. Иако пристојна, трибина је била прескромна да скупи све оне који су хтели да макар делић Партизана осим унутар, понесу и на себи. И узречица „од 7 до 107“ никад није изгледала реалније. Чак што више, било је и млађих од 7. Дечкићи и девојчице који једва да поред имена знају рећи још нешто, али сви одреда знају отпевати неки стих Партизанових песама.

sivac22И певали су! На раменима својих старијих, поред заштитне ограде, поред Партизанових играча сваки пут када би се приближили линији до трибине да изведу аут. Неко је повео своје клинце, неко сестрине или буразерове, неко комшијско дете. Није ту важно ко је чији - сви су Партизанови. Толико много црно-белог на тако маленом простору није виђено ни када нису још постојали колор телевизори, већ су ове две боје доминирале из малих ТВ пријемника.

„Овде Партизан није навијачко опредељење, овде је то васпитање.“, каже нам Ракац, Гробар од својих тридесет и нешто док на раменима носи клинца који одушевљава познавањем гробарског музичког репертоара. Добар је део трибине био напуњен и најватренијим присталицама, које не само да нисе стале са песмом свих 90 минута, већ су у једном моменту „укључиле“ и бакљаду на којој би могли позавидети и неки европски клубови који редовно играју Лигу шампиона.

Оно што немају многи по Европи, те суботе су имали Полет и Партизан. Узајамно поштовање и пријатељство су осликавали и транспаренти са порукама упућеним и једном и другом клубу. Свакако, најупечатљивија међу њима – СИВАЦ ЦЕЛИ, ЦРНО-БЕЛИ! Неко би се запитао, где су у свему томе играчи Полета?

sivac23Наравно, ту су. Били су одличан ривал играчима који су пре само неки месец одмеравали снаге са једним Бешикташем, милионером одевеном у фудбалски дрес, и пре неколико седмица надиграли државног првака.Мислим да не бих погрешио ако кажем да су и играчи Полета уживали у амбијенту.

Не само због тога што тај амбијент често у широком луку заобилази окружне, подручне и општинске лиге, већ што верујем и да доста њих у тишини собе, на клупама свлачионице или чак и на трибинама стадиона ЈНА – машта да једног дана обуче исту ту мајицу којој сам се и ја дивио у ћалетовом албуму. Да је нечег чудноватог у сивачком ваздуху када је у питању Партизан посведочили смо из прве руке – зараћене фракције Гробара су целу утакмицу провели братски, раме уз раме, преузимајући песму једни од других. Без ИЈЕДНОГ припадника обезбезбеђења међу њима. Кажу извештаји са меча, било је преко 2500 људи. Ако ћемо описно – скоро пола Сивца се сјатило да види Партизан. Бројка која се нажалост све ређе уписује и у записнике са утакмица Супер лиге, била је уписана у месту на северозападу Бачке. А београдски црно-бели, у читавој својој величини, знали су колику љубав ужувају у Сивцу и да тамо никада нису гости.

У Сивац су дошли не само сви они који нису били у обавезама са репрезентацијама, већ и цела управа. Остојић, Кљајић, Енаке, Милетић леви, Лола, Николић, Валијенте, Вулићевић, Ђерлек... предвођени Батом Мирковићем, на терену су показали какви су спортсмени, а ван њега и каква су пре свега господа.

nikola11Пре, за време полувремена и након утакмице стрпљиво су се сликали са свима онима „од 7 до 107“, потписивали аутограме, разговарали са људима. Чак су и са ручка устајали када би се неко стидљиво појавио испред ресторана. Шта тек рећи о Саши Илићу? Човек који је Партизану дао све не тражећи од Партизана ништа, и због којег се Партизан може похвалити да има таквог капитена са којим може равноправно стати у ред са Ливерпулом и Џерардом, са Интером и Занетијем, Миланом и Малдинијем... жива легенда која је неуморно малишанима потписивала аутограме и насликала се тог поподнева као ретко кад и ретко ко.

Признајем, и сам сам имао трему када сам му приступио и замолио за фотографију. Замолио за личну карту. За слику која ће стајати на најважнијим местима где год у животу становао.Тога дана, дали су Партизанови играчи Сивчанима успомене које неће моћи обрисати ни ледени војвођански ветар, ни неки неочекивани кикс, па усудио бих се да кажем ни нека будућа утакмица Лиге шампиона.

Један од оних који су препуни гробарских успомена је и Жељко Варагић. Генерални секретар сивачког Полета, и човек који је у деценијама иза себе накупио толико карата са Партизанових утакмица, да би комотно њима могао облепити један замак. Током читавог овог „светковања“, дало се видети да га та клиначка и искрена љубав према клубу није напустила ни у педесетој. Није допустио да „гостима“ (знаци навода су намерни) нешто фали, а са нама је говорио са нескривеним одушевљењем.

„Сивац је место, ми волимо рећи, са највећим бројем навијача Партизана на целој кугли земаљској, васиони и свемиру! Скоро 85% људи у Сивцу навија за наш вољени Партизан, и наши су навијачи изградили име и на трибини, и у управи, и где год у Партизану да кажу да су из Сивца, уживају дужно поштовање. Ово је изузетна част, Партизан је одбио пријатељске са много већим клубовима и из прве прихватио наш позив! Ово је велики, велики дан за наше место и наш клуб!“, текле су речи саме.

16.10.2018 sivac5Своју нескривену радост нам је показао и директор Партизана, Ивица Илиев. Поделио је са нама и да му је драго што ће догађај стићи и до Македоније у којој има велики део родбине.

„Изутено леп дан и догађај, подсетило ме на моје детињство из деведесетих када је овакво дружење било чешће. Ово је важно и због развоја Партизанових заједница и пријатељстава. На оваквим се утакмицама народ још више уједињује, то је оно што ме највише чини радосним, и гледаћемо да овако буде и у будућности.“

Партизанов аутобус полако пали моторе, Београд и првенство чекају. Чекају још и поједини клинци испред ресторана. Сале и другари не маре превише за аутобус и застају да ураде још мали милион фотки.

Напослетку, аутобус креће ка престоници. Иза аутобуса остају клинци који машу и у себи призивају нов Партизанов долазак, плакета за животно дело уручена партизановом председнику Милораду Вучелићу чије је место рођења управо Сивац, и резултат утакмице. Ако је у овом фестивалу пријатељства некоме важно, добио је Партизан 2:0.

Партизан је из Сивца отишао са још већом победом на људском терену, али није отишао пре него је доказао две ствари – Партизан нема само навијаче, већ искрене поштоваоце и пријатеље. То је прво.

И друго, испод „сивог“ имена, заиста куца црно-бело срце...

Никола Здравковић