Како је забраном коцке нестао „Мали Монте Карло”

VBANJA07. септембар 2018.

Огњен Топаловић из Врњачке Бање је дуго био новинар и како каже, „новинари, нарочито у озбиљним медијима су примарни, непосредни сведоци разних догађања па су њихови текстови важан историјски документ”. Зато је, уз помоћ врњачке библиотеке и „Интерклиме – графике”, приредио књигу од 470 страница, у којој се нашло 760 текстова од оснивања „Политике” 1904. године до 6. априла 1941. Прегледао је око 200.000 новинских страница и тврди „да читалац књиге сада може стећи мало другачију слику о овој бањи насупрот оне, често усменим предњима и улепшаване”.

„Политика” је помно пратила развој Врњачке Бање не само у смислу кретања као модерном туристичком месту него су се вести, извештаји, рубрике односили и на неорганизованост, примитивизам, лош квалитет услуга, скупоћу... Углавном, писало се доста о овој бањи, можда и зато што су се ту одмарали и лечили краљеви, председници влада, министри, генерали, страначки лидери, фабриканти, црквени великодостојници...

Први текст, само неколико месеци од изласка првог броја нашег листа, објављен је о посети краља Петра Првог Карађорђевића 18. јуна 1904. године. Описује се дочек краља у Врњачкој Бањи, о томе да је „при ручку кусао кашиком свог оца коју је сачувао један угледни Врњчанин” и да је од једне Врњчанке одбио поклон у смислу исплетених чарапа и пешкира а примио само букет цвећа рекавши: „Сејо тај дар подај свом младожењи, јер тих ствари твој краљ има доста.” „Политика”, углавном у текстовима који нису потписани или су потписани само иницијалима, тих првих година пише о уређењу места, али и о другим дешавањима па, рецимо, извесни Ђ. Ц. надзорника бање оптужује „да је изненада упао у женски базен баш када је било пун жена...”. То надзорник у наредном броју оштро демантује и наглашава „ко је изнео истину показаће се на суду”.

Тих година, пред почетак Балканских и Првог светског рата ова бања је била хит па се пише о њеној изградњи, рецимо, о градњи водовода крајем 2010. године. Пажњу читалаца, фебруара 2015. привукао је текст у „Политици” о мисији енглеских лекара, коју су овде основали болницу а коју је предводио др Џејмс Бери и читаоци јављају „да су енглески лекари и милосрдне сестре учинили много добрих дела према нашим рањеницима и војницима”.

После рата, у време обнове, текстом у „Политици” од 13. августа 1920. године упозорава се „да је у Врњачкој Бањи тешко наћи празну собу, јер је почео да је посећује маловарошки и сеоски свет. Добро је што су и они почели да обраћају пажњу на своје здравље, али био би грех да бања одбије од себе болеснике који су навикли на мало веће угодности, да уместо светске Врњцима прети опасност да постане сељачка бања”. У ироничном смислу критикује се у тексту од 30. јула 1922. године стање у Врњачкој Бањи па аутор каже: „Нема жандарма који би спутавали нашу слободу па је слободно газити траву, јер је небо залива, сем ветра нико не ускраћује слободу кретања лишћу, нема ни осветљења које би реметило дискретност наших шетњи, ни тврде калдрме од које би вам бридели табани па мека прашина чини ваше шетње удобним, а простота опреме у становима и скупоћа даје особиту чар боравку...”.

У више текстова у „Политици” пише се о боравку краља Александра Карађорђевића у Врњачкој Бањи. Описује се, рецимо, његов долазак маја 1927. године, како је тада дочекан, где је смештен, како проводи време, како се овде састаје са министрима и чак иностраним дипломатама. Стиче се утисак да је поменути краљ много учинио за модернизацију овог места па су му Врњчани подигли споменик, а приликом откривања 26. септембра 1938. године, према извештају „Политике”, присуствовало је више од 10.000 људи.

Несумњиво Врњачка Бања тридесетих година прошлог века доживљава процват: „Политика” пише о каптирању нових извора, проширењу бањског купатила, резултатима анализе воде од познатих светских стручњака и знатно повећаном броју гостију... У књизи се види да наш лист прати и увођење „шетног воза из Београда до Врњачке и Матарушке Бање па јуна 1928. године, њиме путује више од хиљаду људи.

У Врњачкој Бањи се забрањује коцка па нестаје „мали Монте Карло”, али се, према извештајима „Политике” дешавају и хапшења у смислу борбе против корупције целе општинске управе у оближњим Вранешима. Ту је и хроника убистава, пљачки, али и лепших догађања попут текста да је 31. августа 1935, овде премијерно, пре него у Београду приказана Нушићева комедија „УЈЕЖ”, па о концертима, изложбама, а лета 1929. како пише у извештају, бира се најлепша Врњчанка...

„Политика” бележи да је овде 15. јула 1930. године почела рад југословенско-бугарска комисија о разграничењу, у и низу текстова се то детаљно прати...

У књизи аутор посебно издваја „Политикине” текстове о судбини Драгутина Јовановића, познатог четничког војводе и јунака Лунета, који је био председник врњачке општине, али у познатом догађају убиства у Скупштини Југославије био оптужен као саучесник... Такође, посебан део књиге посвећен је причама Душана Радића у нашем листу, чије име данас носи врњачка библиотека.