Чији си ти сине?

29. децембар 2014.

У заборављени дорћолски тунел уселио се непознати црни брат. Био је то човек без крова и без гроба, што би рекли Роми. Муса Бери није могао да зна како је, тражећи срећу у Србији, већ одавно био мртав

Понекад, на наше огромно чуђење, изненадимо сами себе. Гле чуда, погледамо се у огледало и видимо како смо ипак скинули црнину, иако смо одавно почели да је носимо авансно. То је, иначе, готово фоклорни обичај самосажаљења, националне дисциплине која подразумева да парастосе одржавамо за живота, мада смо, као нација, већ проглашени за муштерије веома угледне и бесмртне породице Топаловић.

И онда се, изненада, на београдском Дорћолу, појави црни младић из Гамбије. Ко зна зашто и ко зна због чега се настанио баш ту, на месту некадашње ромске тврђаве, „бетоњерке", срушене седамдесетих година, века прошлог, на Дунавском кеју.

Црни младић заузео је један од два преостала бункера преосталих од тог циганског утврђења, докрајченог багерима које је платила Светска банка како би раселила чергарску браћу у станове, а терен покрај Дунава припремила за изградњу футуристичке марине за суперлуксузне јахте, која постоји само на макетама и у виртуелним световима.

Роми су, некада, једни другима препродавали станишта у „бетоњерки" за велике новце, јер Београд врви од ђубрета, или, политички коректно казано, од секундарних сировина. Била је то нека врста циганског Белвила, али су пред налетом оклопне механизације, заувек ишчезла браћа из тог краја коју опкољавају зграде у којој живи београдска виша средња класа.

Уколико се та каста уопште и одржала у доба када су Срби, еволутивно, кренули у рикверц. Наиме, живе од онога што уберу или улове.

У заборављени тунел, неког дана скорашњег, уселио се непознати црни брат. Био је то човек без крова и без гроба, што би рекли Цигани. Дошао је непозван, али је упознао много Дорћолаца и живео као његови преци из „бетоњерке", расељени по монтажним контејнерима или солитерским катакомбама. Сакупљао је ђубре, грејао је воду из Дунава, волео је псе, освојио је срце једне лепе и паметне андерграунд Београђанке. Онда је умро.

У облачни петак, када је Београд већ увелико мирисао на снег, сниматељи једне телевизије плакали су док је новинар правио причу о незнанцу који је дошао да овде пронађе срећу. Плакали су и Дорћолци, гледајући призор са прозора.

Прича би била холивудска, само да није српска! Наиме, Муса Бери није могао да зна како је, тражећи срећу у Србији, већ одавно био мртав.

Али, незнанац је пробудио све нас. Обичан свет жали га као брата најрођенијег, те прича поприма размере „великог случаја", јер и камермани, и сав тај обичан свет са прозора који пушта сузу, зна да је, ушавши у тај тунел, Муса постао део нашег уклетог микрокосмоса и наше судбине. И зато му није требала ни лична карта, ни потврда о пребивалишту, ни пасош.

За „Политиком", која је отворила ову причу, кренули су таблоиди, али су, у мимоходу, покрај Мусиног тунела, негде затурили ону крвожедност и жељу да му, поред патолога, и они копају по унутрашњим органима и ситним цревцима.

Показало се да постоји људска саосећајност иза које не стоји такозвани друштвени активизам невладиног сектора или наручено државно нарицање. Бескућник из тунела, задња пошта Гамбија, постао је тако ујединитељ располућеног друштва бар на неколико дана и ваљда се то наслућује кроз изражавање жалости које није ескалирало када се, пре две године, у другом преосталом тунелу „бетоњерке", под сличним околностима, обесио један азилант Египћанин. Била је то вест од свега неколико реченица, на дну стране.

Зашто је Србија поново преполовљена по старим матрицама, на парове разбројс? Односно, на прву и другу? Чак и када разлози за ту вантелесну идеолошку оплодњу јавног простора не постоје, они се инсталирају вештачки.

Тако је и најобичнија статистика о наталитету извитоперена у женско-женски обрачун који је измакао свакој разумној контроли и у који се, после феминисткиња, умешала и читава пешадија мушкараца и са ове и са оне стране неудатих тридесетогодишњакиња.

Вештачко исцртавање Мажино линије између такозване конзервативне, националистичке и проруске Србије, и насупрот њој, грађанске, либералне и атлантске родне груде, било је видљиво и у случају „Огњановић".

Када су се појавиле и најмање сумње у могућност да се нешто муља с новцем из фонда намењених малој, несрећној Тијани, истраживачи су проглашавани за недостојне људске примерке који у џепу носе извод из матичне књиге рођених у ком је, уместо имена оца, уписано – чудовиште.

Тако је „хејтерски" део јавности, нарочито залудан на друштвеним мрежама, као новом медију у којем је сваки твитераш истовремено власник медија и уредник самом себи, било коме ко је и помислио да пита шта је са 2,6 милиона евра за Огњановиће, унапред спаљен на инквицизицијском суду „новог доба".

У земљи деоба, што је национална мантра установљена као генетска грешка свих Срба, софтверски уграђена у лектире, политику и друштвене мреже, наставља се даље, са оптимистичком, кафкијанском логиком: питаш ли за Огњановиће, мора да си вучићевац. Потом тај истраживач постаје додатно сумњив, као бранилац диктатуре и обожавалац наталитетнохушкаштва.

Смајловићка је, рецимо, међу проповедницима вечитог српског дуализма који је, као усуд, успостављен како у вези с Косовом и НОБ-ом, тако и кад је реч о фудбалу и фолку, одмах по стављању у исти кош Басаре и Вулина, Зоране и Пере Луковића, Бебе и Вучића, и још неколико комада, препозната као уљез који квари национални дерт: Мајку му, чим си ничији, мора да си њихов!

Басара би је, рецимо, клонирао, чиме је већ изазвао моје унутрашње немире. Јер, и једна оваква, сасвим нам је довољна. Мора да Басара није имао инспирацију. Могао је Љиљу, рецимо, да својим писанијем постави у Палмину поставку воштаних фигура, тако да се, уместо око лаптопа, мота око метле. Али питање је, само, коме би Љиља полетела у загрљај? Вучићу или Дани Поповић?

Ту зека пије воду. Наш суштински проблем нису две идеолошки ушанчене Србије, јер је та подела, заправо, виртуелна. Есенцијално питање јесте зашто свака наредна генерација мање учи, а кад се пробуди, уместо да пољуби мајку, цмокне андроид и тепа му:

– Добро јутро, како си спавао!

У таквој кич-каубојштини, богате тате с ботоксираним образима, што је заменило статусни детаљ карираних кошуља у комбинацији с пругастим краватама, својим ћеркама за пунолетство поклањају силиконске груди.

Типски узори нашој деци постају пијане старлете у ријалитијима које потежу секире, а најбољи пријатељи доказују оданост један другом тако што ножевима пробадају унутрашње органе, како би убризгали огромне количине љубави право до срца, бубрега или панкреаса – у зависности од тога где је скренуо нож.

И свака таква работа врло је гледљива на телевизијама с националним фреквенцијама. Потом се догоди да умре један Гамбијац скитница и да паланка утихне. За некога је довољно да та тишина траје један дан. За некога није довољна ни читава вечност.

Али, када заборавимо Мусу, поново ће се пробудити наши демони и идеолошка сапуница о рововском сврставању ће се наставити, с ужасавајућим питањем:

– Чији си ти, сине?

Александар Апостоловски Политика