Боркиње, бебе и хедонизам

22. децембар 2014.

Александар Апостоловски - Политика Исповест укроћене "мушке шовинистичке свиње". Амазонке женског експанзионизма подигле су реторичке мачеве најпре над статистиком, а потом су, после обраде података, навалиле и на „Политику".

Израчунаше службенице у Републичком заводу за статистику где, махом, раде жене, како половина Београђанки у тридесетим годинама није родила бебу. Ништа чудно и ништа ново под капом српском, осим још једног доказа о паду наталитета, белој куги и осталим, већ помало досадним распредањима о изумирању Срба и Српкиња. То је, углавном, опште место наше извесне будућности. Отприлике за педесетак година – нећемо ни постојати.

Дакле, мрка капа с нама. Ко гледа свет око себе, не треба му Завод за статистику да би то закључио. Довољне су му две ствари: да нема катаракту и да логички закључује.

Али, група боркиња за женска права, од којих је једна, осим што је одлична драмска списатељица, узгред и прелепа, скочиле су на дуге ноге лагане и са саборкињама оплеле све редом. И чланак о Београђанкама, и списатељицу чланка и читаву васколику „Политику". Сви су редом оптужени за фашизам, мизогинију и остале гадне работе. Нису, срећом, помињале мир у свету.

И, загаламише боркиње, богами, поприлично мушки, као и добар број читатељки тог чланка на нашем сајту: ко сте, бре, ви, да нас пребројавате и прозивате што не рађамо! И још се, тврде они, та фашистичка мизогинија спроводи не само гебелсовски отворено, него се подмеће још и између редова, кварно и подмукло, па се наше слатке Београђанке осуђују и за – хедонизам! Што ће рећи, воле жене да уживају у животу, уместо да ујутру слушају како кмече бебе! А „Политика" се ту нашла, јелте, у улози преког суда, па их све изводи пред стрељачки вод јавног мњења!

Ако бих посматрао ову полемику кроз призму припитомљене мушке шовинистичке свиње, морам да будем сасвим искрен. Да сам женско, не бих рађао ни ја. Спасла ме, игром судбине, искључиво комбинација хромозома, те сам постао, бар се основано сумња, мушко!

И шта је, дакле, лоше у томе што данашње девојке уче и гањају каријере? Баш ништа! Шта је лоше у томе што су уживанцијом замениле колевку? Такође ништа. То је ствар личног избора као основног људског права.

Дечурлија су, иначе, досадна бића. Добијеш их и схватиш како више нема спавања до поднева. Нема, што је још горе, спавања ни ноћу. А тек кад клиња или клинка прохода... Мајка постаје биатлонац док јури чедо по парку. Потом детенце креће у вртић и на тренинге. Развозиш га тамо-вамо, све да би задовољио фамилију и дужност према отаџбини. Ако се још и напалимо на патриотизам, па их направимо неколико комада, на дечурлију мислим, онда се живот претвара у кошмар! Ем је немаштина, ем гужва у кући, ем несносна галама, ем нема времена за хедонизам.

Али, тридесетогодишњакиње које раде за по двадесетак хиљада динара за касом у неком шопинг-молу или у киоску нису те које су унајмиле појачала и оплеле по „Политици" што је пренела податке РЗС-а, те иначе мрачне институције, која пописује све нас, овакви какви смо. Мегафон су, напротив, зграбиле махом добростојеће даме етаблиране у НВО рововима из којих рафално испаљују оптужбе по мојој колегиници Катарини Ђорђевић.

Додуше, можда су боркиње из хедонистичких ровова у праву. Кад боље размислим, Каћа је и мени сумњива. Наиме, превише контактира с мојом женом, а онда пактирају против мене и њеног драгог, управо на феминистичким доктринама које су идеолошки врло сличне Амазонкама с којима Каћа увелико полемише.

Заправо је ова женска побуна крајње забавна, јер се подиже на идеолошки ниво, наклапањем о заштити женских права. Потом се досољава урбаним феминизмом, док се онда све то помеша са сосом од фашизма.

(Фото www.pixabay.com)

Тако, чак, ратнице новог женског тоталитаризма подсећају и на случај Наташе Мићић, чија је фотографија на којој се виде дуге ноге, на насловници НИН-а, тада саблазнила паланку овдашњу. У своје златно доба, попут боја њених коврџа, Наташа Мићић политички није представљала чак ни марионету, већ је за в. д. шефа државе изабрана управо како би показала како Србији не треба председник. Или, ако Србији већ треба шеф државе, јер тако налаже Устав (ко ли га направи?), онда је тада и одлучено – нека председник изгледа као Наташа! Нека има најбоље ноге Србије, ако у том тренутку Тања Бошковић није у земљи.

Разуме се, ваљда, да је такав модел председника имао и слатке коврџице. Тако је успостављена фигура председнице са прелепим ногама, као антипод у то доба непожељног Коштунице. Који, осим што нема коврџице, има још једну ману. Кратконог је!

Али, немају само наше боркиње сличне дијалоге са конзервативном, сељачком и фашистичком околином. И Џенифер Анистон, за неупућене, бивша жена Бреда Пита, такође кукумавчи што јој фамилија, Холивуд, мама и васколика Америка звоцају јер није постала мама. Џенифер се, сирота, брани из свих оружја. Али, никога није оптужила за фашизам. Ни ми не оптужујемо никога, нити завирујемо под туђе јоргане. Дакле, коме је до беба, нека их прави. Коме је до других ствари, нека их опет прави.

Него, све време се питам, где су у овој причи мушкарци? Отуда је ово заправо узалудни вапај за разумом, јер, уз покоју усиљену мачистичку малициозну опаску, заправо немоћно посматрамо овај женско–женски идеолошки обрачун.

А како је нама, готово изумрлој врсти мушких примерака у „Политици"? Осим што имамо жене код куће, имамо и шефице на послу. И, хајде што морамо да излазимо на крај са Смајловићком, него имамо и директорке. А кад Лазански идуће године оде у пензију, остаћемо и без војске.