Пупинови успеси у Сен Жермену

19. септембар 2019.

Тачно пре сто година, 10. септембра 1919. године, у француском граду Сен Жермену потписан је други мировни уговор сила победница са једном од поражених страна у Првом светском рату – бившом чланицом централног пакта – Аустријом.

То је био један од неколико закључених мировних споразума који се воде под заједничким називом – Париска мировна конференција (почела 18. јануара 1919). Ту су се одређивале границе новоустановљених држава у Европи и свету, па тако и наше такозване Версајске Југославије.

Тада је први пут од стране велике тројке (Вудро Вилсон, Дејвид Лојд Џорџ, Жорж Клемансо) позвана делегација Краљевине СХС (будуће Југославије) да изнесе своје ставове поводом питања граница према Аустрији и Италији, а и поводом питања плаћања ратне одштете. Нас је чекала велика борба за утврђивање граница наше нове земље, јер нисмо имали усклађене границе ни са једном суседном државом, осим са Грчком.

Наша делегација је била састављена од еминентних стручњака, врсних дипломата и политичара као што су на пример Слободан Јовановић, Јован Цвијић, Анте Трумбић, Никола Пашић, Андрија Радовић, Јован Жујевић, Павле Поповић, Јосип Смодлака, генерал Петар Пешић, Милан Грал. Ослањали смо се на велику помоћ и подршку нашег великог савезника из тог рата – Француску. Али то није било довољно јер су територијалне претензије суседних држава такође биле велике, а неке од њих су биле и чланице сила Антанте то јест савезнице у рату, као на пример Краљевина Италија и Румунија. Прва је хтела читаву јадранску обалу за себе са комплетном Истром и Далмацијом позивајући се на Лондонски уговор из 1915. године закључен са Енглеском и Француском, а друга читав Банат.

Хрвати Трумбић и Смодлака решавали су проблематику Истре и Далмације, а словеначки делегати Жолгер и Рибарж су као експерти били задужени за границу Словеније према Аустрији. Међутим, због њихових нереалних и непопустљивих захтева око територија преговори се нису померали са мртве тачке. Италијански преговарачи Виторио Орландо и Сонини дрско су се позивали на закључке Лондонског уговора из 1915. године и захтевали од Француза и Енглеза да им дају договорено то јест Истру, Далмацију и Блед. Велика тројка попушта пред италијанским захтевима и наговарају председника Вилсона да потпише записник, али тада на сцену ступа наш чувени научник Михајло Пупин приказујући склоност ка дипломатији и способност врсног преговарача.

У разговору са председником Вилсоном, и својим поднетим експозеом (извештајем) он је успео да утиче на председника Вилсона да промени одлуку и да повуче потпис са записника. После тог догађаја одлучено је од стране комисија да ће Блед и бледска котлина, затим читава Далмација без Истре, без једног дела словеначког приморја, острва Палагруже, Ластова и града Задра припасти Краљевини СХС. Такође су градови Пула, Ријека и Трст проглашени за слободне међународне луке.

Тако је Пупин као први велики Југословен дао велики допринос у утврђивању територијалне целовитости те новостворене Версајске Југославије – несуђене државе јужнословенских народа. Треба истаћи да је имао великих доприноса и око утврђивања границе према Румунији и око борбе за признавање права Македонаца као народа придржавајући се Вилсоновог начела равноправности између великих и малих народа. Због тога би требало у свим данашњим државама које се настале после распада потоње Југославије (СФРЈ) да се подигне по један споменик овако великом човеку који се пре сто година изборио за њихово постојање као признатих народа у свету.

Миомир Гарашанин, Београд, (Политика)