Дечја слика нашег (не)знања

09. август 2019.

На првој Летњој школи српског језика и културе за основце из Републике Северне Македоније, одржаној почетком месеца у Охриду у организацији Српског културно информативног центра Спона, наметнула су се нека упутна поучна искуства. Судећи по одређеним утисцима и искуствима на првом кампу српског језика и културе „Охрид 2019“, увиделе су се извесне разлике у прихватању програмске материје.

Тако су, на пример, учесници кампа из Скопља полазници претходних дечијих радионица српског језика у Спони, испољили боље и лакше прихватање програма будући да им је део материје био познат од раније са часова факултативне наставе. Осим тога, показало се такође да ипак највише знања имају деца која похађају редовну наставу на српском језику, попут ученика из Кучевишта. Полазници из Јосифова су такође показали завидан ниво познавања српског језика и историје развоја језика. Пре свега, захваљујући чињеници да њихове породице одржавају јаке родбинске везе са својим рођацима из Србије и Црне Горе. Ученици из Тетова, били су најстарији у групи, од њих су се неки по први пут сусрели са одређеним информацијама и сазнањима. Имајући у виду опште околности заслужују похвалу за велику жељу да науче и усаврше своје знање.

Већина полазника је упозната са најзначајнијим знамнитостима црквене/средњевековне културне баштине (Скопска Црна гора, Тетово, Јосифово), Но, примећена њихово слабо познавање културних знаменитости из других удаљенијих крајева. То се може тумачити материјалним фактором, ограниченим условима за пропутовање у друге крајеве Северне Македоније. На пример, деца из Тетова су упозната са мансастиром Лешок или црквом у Светог Саве у Гостивару, док остали већином нису ни чули за њих. Основци из Кучевишта осим знаменитих манатира Скопске Црне горе, поред којих и са којима живе, нису имала могућност да посете било који споменик, цркву ван Скопља. Скопска деца су показала најмање интересовања, чак и за цркве у самом главном граду земље, као сведочанстава трајања у њиховој непосредној околини.
То се може тумачити како њиховим узрастом, тако и начином живота њихових родитеља, диктираним данашњим условима великих градова.

Општи је закључак са кампа да би један од следећих подухвата Споне можда требало да буде и организација факултативних екскурзија, можда и кроз ученичке размене, на којима би деца из једног краја била „домаћини“ другим малишанима и тиме се међусобно упознали и још више упознали себе и своју свест кроз културно-верски излет.

Мишљења предавача у летњој школи су да би следећи камп програмски требало више да садржи елементе говорних вежби/ причаоница на часовима српског језика, како би сами полазници, осим слушањем и понављањем разбили трему, страх од комуникације на српском језику. Да би га прихватили као, ако не први, а оно као други матерњи језик, а никако као страни и “туђи”. Разумљиво је да је сваки почетак проткан разним искушењима, па тиме и у Центру Спона јача тежња и настојање да се кроз модеран приступ млађим генерацијама приближи и учини занимљивије учење и усавршавање српског језика, као основног елемената националног повезивања, освешћивања и стварања „споне“ међу Србима у Северној Македонији и шире. Где год се славе крсне славе, Свети Сава, Видовдан, навија за црвено-плаво-беле.

Као додатак и могућност да се будућим полазницима јасније приближе дела реформатора српског језика, требало би посветити већу пажњу трагу просветитеља и заговорницима народног говора из ових крајева. Пре свега Кирила Пејчиновића, Хаџи Кoнстантинова Џина, и касније писце и научнике попут Анђелка Крстића, Глигорија Божовића, Стевана Симића, Јована Хаџи Васиљевића, Јована Трифуноског, Синише Станковића... Ово тим пре ако би се на камповима у наредном периоду укључили и средњошколци.

Уместо закључка намеће се размишљање: показало се код већине полазника да, осим неколико личности из спорта или градова Србије, имају релативно скромно знање о суштинским идентитетским појмовима, што у немогућности изучавања свог матерњег језика у школама, представља, по нашем мишљењу и проспуст родитеља или једног дела од њих, ако долазе из породица мешовитих српско-македонских бракова. Нешто већу свест и ниво знања имала су деца из сеоских средина, можда и зачуђујуће имајући у виду да су родитељи градске деце већином висоокобразовани и да су неретко рођени на територији данашње Србије. Народно предање и преношење народне свести у оквиру породице, патријалхално васпитање показали су се, као и вековима уназад, као непрелазан бедем у асимилацији или бар начин његовог ублажавања, односно успореног негативног дејства.

Након овако организованог Летњег кампа, свакао охрабрује и подстиче на додатни елан за даљи ангажман да су полазници стекли нова познанства, искуства, знања и нови начин сагледавања свог примарног (једнонационални бракови) или двојног (мешовити бракови) идентитета. Можда би и највећи добитак и успех кампа био, у шта смо уверени, да смо као предавачи бар мало допринели, да су сами полазници стекли сазнање о томе да нису усамљени, да српске деце нема само у Скопљу, Куманову и околини, или пак само у Србији. Да упознају сво богатство свог локалног краја, али и других средина Северне Македоније који су прожети споменицима њихових предака из давне (средњевековне) или скорије (нововековне) прошлости, да их та чињеница учини поносним на своје српско порекло, да га се не стиде и не одбацују као „стару, излизану кошуљу“.

Само њихово сазнање да Полог, Скопска Црна гора, јужно Повардарје, имноги други крајеви не „колонистичке оазе“, последњи остаци и упоришта свесног српства које је неповољним историјским околностима, а то морамо напоменути, и немарношћу матице Србије, нарочито после 1945. одине, остали „енклаве“ које пре свега захвахваљујући зрачењу највећих Немањићких задужбина и народном предању које је остало код локалног становништва опстају до дана данашњег.

У Центру “Спона” и овим настоје да буду „спона“ између српских младих нараштаја сваког делића тог разбијеног мозаика у данашњој Северној Македонији, да их сједини на једном месту и покаже прво њима, али и осталима који Србе третирају као „малобројну националну заједницу“, да значај српског идентитета, његовог трајања и укорењености није само пука статистичка и „пописивачка“ бројка, већ тај дух „српства“ који лебди свуда где год се погледа, од Ђевђелије, Удова, Кајмакчалана, Битоља, Охрида, Криве Паланке, Штипа, Караслара, Скочивира, Пореча, Кичева, Нагоричана, Зебрњака и Куманова, Речице и Гостивара, Тетова и Валандова, Јосифова и Кучевишта.

Наша је била мисија да нашој деци помогнемо и покажемо пут и „отворимо очи“, да препознају знаке и поносно кажу: „Српским језиком пишем, говорим и мислим, српством се поносим и ја вам то могу показати на сваком кораку, а они који нас оспоравају... нека им је просто.“

Милош Стојковић