У „Спони“ подсећање на злочиначку НАТО агресију на Србију - 20 година је минуло, а ништа прошло није...

23. март 2019.

Застрашујуће завијање сиирена, страх у очима, дрхтање мишића, грло се стеже, мук и врисак, песма и плач, сузе пркоснице и сузе оловне... све у једном, истовремено и непрестано. Све је још ту свеже, одзвања, вришти, говори онима који имају дар да чују, зов времена и прекор мученика као и небројано пута пре тога.

С вером у Бога, за Краља и Отачество! Видовдан, Божур, Грачаница, Симонида, Свети краљ, царски престо, Бели анђели и арханђели, ту и тамо и пали анђели и један „небески и милосредни Анђео“... Косово – најскупља српска реч и рана најдубља. Реч никада довољно неиспевана, а рана незацељена боли и крвари... У нама самима.

Прошло је 20 година од тих паклених дана, а да ли су заиста прошли? За свих ових 20 година нисам ни трена заборавио из трагичних дана, али до сада никако да напишем и коју реч о томе. А није да нисам размишљао о томе, јесам, али ми је увек било најтеже почети, плашећи се како све то завршити, знам ли се довољно умешно изразити, а не испасти патетичан, да ли сам достојан да пишем о догађајима који нас и даље свакодневно прате и чине референтну тачку „пре и после“?

Моја је несрећа, или Божији дар био да сам иако телом био мали, некако свешћу разумео и осећао време и догађаје као старац. Само што то тада нисам умео да изразим, али та ризница незаборава и даље лежи нетакнута у мени. Архива сећања и бола.

Међаши

Као што у књижевности, наши књижевни критичари поделише народно епско песништво на Преткосовски и Покосовски циклус, знајући где је та вододелница у историји Србадије која је касније све променила и према чему се и данас одређујемо – као Лазар и витезови уочи боја, за царство небеско или царство земаљско – тако и ми данас пре 1999. и после, пре окупације, агресије, етничког чишћења или после. Та двојност и деоба определише ме да дам и коју своју реч о тим догађајима. Да остане записано, јер реч ако је глас однесе ветар, а овако, бар се надам, остаће записано и сачувано за будуће Обилиће, Лазаре, Југ Богдане, Милане, Милице, Вукове, Стефане...

Као неко рођен у историјском времену и простору који више „произведе“ историје него што може потрошити, као поносни син Топлице Гвозденога пука, Југ Богдана, Стефана Немање, рођени Прокупчанин, од малих ногу сам учен да будем поносан на своје претке, да часно своје име носим, које добих у част најславнијег српског витеза, тих се догађаја и данас врло јасно сећам. Све је још ту и свеже. Као да ништа прошло није.

И пре те 1999, као мали сам са својом породицом проводио дане прикован уз ТВ и вечерњи дневник РТБ-а, гледали несреће нашега рода преко Дрине, Саве, Драве, Купе, Уне, Неретве. И дан данас ми одзвањају имена као што су Бенковац, Книн, Сарајево, Озрен, Романија, Лика, Кордун, Банија, Олуја, Бљесак, Медачки џеп. Вуковар, Борово... Тада ми то није ништа значило, али ме је ипак тај интезитет насиља и несреће створио дечију љубопитљивост која и даље траје.

ЗАШТО? То питањеје једном поставих и својој мајици. Она ми онако у даху одговори, иако никада љубитељ историје ипак учена са колена на колено о некада часној Србији и њеним херојима и величини дела њихових, да је то због тога јер смо кроз историју били подељени и окупирани у три царства, преневеравани и као Срби подељени у три вере, били увек у братској „љубави“ и да ово што видим данас није ништа друго осим наставак онога од пре 50 година, од 1941, 1914, 1690, 1389... Можда сам био тада само дете од 5 година, али ми је и тада било јасно да се несрећа неће зауставити на Дрини. И није.
Први септембар 1995. године. Први дан школе за мог брата Милана и мене. Отац Зоран нас је први и последњи пут испратио до школе („Сад знате где је школа, а пошто сте већ одрасли и зрели, а није ни далеко, од сутра ићи ћете сами“ звучало је као наредба и савет, али хвала му на поверењу и самопоуздању које су са мајком уградили у нама, то нас и држи „усправним“ и данас). Био је први или други час, седели смо у учионици на другом спрату Основне школе „IV краљевачки батаљон“ у Краљеву и учили слова: А, Б, В, Г... одједном из даљине и тихо, а онда све јаче и јаче почели су да одзвањају Аааааа, Јаоооо, Кукууу... Јауци, плач, проклињање и јецање, некада тихо, а некада све јаче и јаче. Онда би се све утишало и кренули би да радимо као да се ништа не догађа. Сви смо осећали немир, али наш дечији дух није схватао то превише озбиљно, док нисмо кренули према кући.

Питали смо се одакле су ти гласови, а онда смо сазнали и видели својим очима – избеглице из Српске крајине! Мученици које је непиних месец дана раније (ново)усташка солдатеска Туђманове Хрватске протерала непуних месец дана раније била је смештена у сали за физичко васпитање наше школе. Звуци су били променљиви у зависности од тога да ли би неко отворио врата. А унутра призор од којег ми се и данас кожа најежи ... на десетине, ако не и преко стотину струњача, душека, ћебади, шаторских крила разапетих и поређаних по поду спортске сале. На њима туга и јад, плач и бол мајки, мале деце, стараца, болесних, изнемоглих и истраумираних. Ударају се неутешно, још увек у агонији и неверици. Око њих десетине волонтера Црвеног крста, пружају им помоћ, доносе храну у конзервама, одећу, лекове, дижу болесне и изнемогле.

Рат

Деца лутају и траже своје најмилије, једино још једни друге имају. Док смо се као деца гурали поред прозора и знатижељно посматрали ове нама потпуно непознате људе мени је у трену било јасно да је рат дошао и на наш праг. Све оно што је било само слика на телевизији, постало је стварност, од крви и меса, од суза и бола, дисало, је чуо сам га, било је око нас и пратиће нас још дуго. Могло се додирнути и загрлити. Рат.

Рат у нама самима и даље траје. Мене и даље прати, а ја се не трудим ни да му побегнем. Учен сам да се борим за нешто и то ме чини јаким. Ове слике детињства из те 1995, помогле су ми да још раније сазрем иако сам себе одувек сматрао бар мало зрелијим од вршњака. Ову слику и дан данас памтим и чувам дубоко у себи, као што неко чува у скривеном џепу свог новчаника. Не отвара се често, али кад је тешко увек добро дође као опомена и подстрек. Мала али вредна слика, тужна, али незаобилазна у мом животу. Што вас не убије то вас ојача у сваком смислу, а српство тражи само јаке и одважне. Ја то нисам.

Када смо се понадали да је после Олује, Бљеска и нама разочаравајућег Дејтона из 1995, дошла 1998. очекивали смо да ћемо ту годину памтити по првом учешћу наше фудбалске репрезентације СР Југославије на СП у Француској. Чак сам и молио мајку да ми купи дрес Пеђе Мијатовића (број десет и даље га чувам) како бих се хвалио другарима у крају. Али сећате се оне слике са телевизијских дневника? Главним редитељима из Ватикана, Берлина, Истамбула, Вашингтона и Лондона такав „забавни програм“ очито није досадио, па су наставили по старом. На телевизији смо свакодневно слушали о киднаповању Срба, па и Албанаца на Косову и Метохији, о убијеним полицајцима из заседе, о постављеним минама на путевима. Тада сам у Вечерњим новостима први пут прочитао и о извесној „УЧК“, односно ОВК.

Временом је ситуација била све гора и тежа, слушали смо из комшилука да је све више полицајаца из краљевачког СУП-а упућивано ка Космет. Страх је растао, људима је бивало јасно да смо сада на потезу и ми са ове стране Дрине. На телевизији је сваки дневник почињао са црно белим сликам убијених војника и полицајаца, нових и нових, све млађих од претходних. Колико пута бих после Дневника и помињања места напада узимао географски атлас (добио сам га од оца за полазак у први разред 1995.) и тражио их на карти Покрајине: Србица, Исток, Клина, Ђаковица, Дечани, Пећ, Подујево, Глина, Качаник, Дреница. Приштина, Вучитрн, Девич итд. Како бих иначе знао да разликујем Метохију од Косова... Осим по манастирима.

Некада бих узимао играчке војника које су ми родитељи купили са летовања у Грчкој 1996 и правио праве мале реконструкције битака са терористима, наравно са нашим победама. Са другарима све смо мање играли фудбала испред зграде, а све чешће рата, пуцања, “камај-камај”. Неки талентованији су чак доносили и имитације пушака изрезаних од неке даске. Окружење и атмосфера рата се незаустављиво и све више надвијала над нама, сви су о томе причали, па тако и ми као деца од тога нисмо могли побећи. Девојчице су лутке замениле завојима и комплетима прве помоћи, а ми дечаци лопте пушкама, шлемовима и крушкама као имитације бомби. И били смо срећни, сваког дана смо били напољу и заједно, без телефона и игрица као данас. Како је коме ко од очева одлазио у рат бивао је гледан са већим уважавењем и поштовањем, ипак је он син јунака који брани отаџбину.

Нико нас томе није учио. Српска крв је то. Сам те живот учи. Никада као тих дана, а то ће потрајати све до краја агресије јуна 1999. нисам осетио такву слогу, самопомоћ, такво заједништво и такав дух. Деца као деца, увек је било свађа, чарки, па и по која туча. Али тих дана не! Било је... требали ти помоћ у кући, имаш ли довољно брашна, шећера, уља... Били смо спремни да кришом и од својих једва сакупљених залиха уземемо које кило или литар и однесемо онима који нису имали или нису стигли да у реду купе („ма нема везе, имамо ми доста, вратићеш кад будеш имао, а и немораш, јел ти се јавио отац са Косова, туку ли их наши, шта каже?“). Често и није имало довољно основних намирница. Рестрикције, санкције, бонови за бензин и храну, дилери са девизама и продаја сумњивог бензина у флашама од 1,5 Л. Србија непокорна! О дезертерству нико није ни помишљао, ипак се брани Косово, нема назад.

Пркос

Мијатовићева пречка и даље се тресе, а ускоро је и цела Југославија (увек ми је из тих дана у мислима песма „Игра рокенрол цела Југославија, све се око тебе исправља и савија“ – наша химна пркоса и златних кошаркаша са балкона – „то је све нормално!“). Крајем те 1998. Већ смо сви знали шта се спрема, припреме су већ биле организоване. Оцу су већ од лета долазили позиви да се јави у војној команди, а септембра је отишао и на неколико дана на војне вежбе. Везиста у резерви. На медијима су апеловали да се склоништа одржавају и буду очишћена, људи из сектора цивилне заштите су обилазили зграде, а у школи су нам држали обуке реаговања у случају пожара, разликовање сирена за разне врсте опасности, курс прве помоћи итд.

Децембра 1998. долази нам у госте чувени жутајац (жуте косе, бркова и браде) Вилијам Вокер, са својом тзв. „Верификационом мисијом ОЕБС-а“ (верификовали су само наше војне и полицијске снаге и остављали локаторе за бомбардовање). Тражио се повод за агресију. Војне ефективе су још крајем лета распоредили у обручу око нас, као ономад Хитлер 1941. око Краљевине Југославије. Игра нерава и исчекивања. Руски рулет и покер са НАТО пактом је био и најгори део. И онда се конструисао тзв. „случај Рачак“ и игра је могла да крене. Холивудска бурлеска названа „Преговори у Рамбујеу“, када се и по први пут у јавност појавио Хашим Тачи била је само формализација савезничких односа ОВК - НАТО. Америчко чедо и змија. Рат је могао да почне. Певај Србијо кад ти се плаче...

Тог, 24. марта 1999. године – Краљево, Србија. Сви смо се трудили да живимо нормално. Трудили смо се као да се ништа неће десити, а у ствари то је био самоодбрамбени механизам самозаваравања услед неприхватања тако тешке чињенице да се рат и агресија ниако нису могли избећи. Наметнут је, није се питало да ли ће, већ када ће.

Тог сада већ озлоглаженог 24. марта наши родитељи Милијана и Зоран Стојковић су нас отпратили на час енглеског језика (иза Поликлинике у Краљеву, у којој је иначе моја мајка радила као медицинска сестра), а они сами су отишли код кућних пријатеља Сашке и Видана Шолајића. Град је био празан, као град духова, нигде никога, а брат Милан и ја онако у мраку идемо, једва да се сусретнемо са неким на улици, ипак нас је то зачудило. Јавног осветљења скоро да није било, тек по која бандера и семафори би нам показаивали пут и били оријентири у полунапуштеном граду пустих улица. Тадашња наставница нас је смиреним гласом обавестила да је отказан данашњи час и да ће нас обавсетити о следећем. Захвалила се и помало зачуђено да смо уопште дошли и то сами. Морали смо назад, опет пешке и по мраку. Како тада није било мобилних телефона, није било једноставно ступити у контакт са родитељима, те смо брже боље пожурили натраг на други крај Краљева.

У међувремену, код пријатеља, наши родитељи су преко ТВ сазнали да су авиони НАТО пакта полетели из базе Авиано у јужној Италији и да је агресија и званично кренула. Таман када су се наши родитељи убрзано спремали да нас потраже по граду и облачили своје јакне, нас двојица смо позвонили на врата и били сви на окупу. На брзину смо се сви поздравили са нашим Шолајићима и отишли до нашег стана. Рат, чак и када је почео нисмо прихватили и да је лудило почело, све смо мислили, завршиће се за који дан, то су само медијске лажи, све док „оловно купање“ није почело да узима свој данак.

„Милосрдни анђео“ је раширио своја оловна и радиоактивна крила, а морбидна прослава јубилеја 50 година од оснивања НАТО пакта морала је бити „зачињена“ српском крвљу, њеним разарањем, убијањем и тровањем.

Те вечери смо се сви ми станари зграде Зелена Гора 9/3 сјурили у атомско склониште, полуосветљено и хладно, тек дан или два раније очишћено и припремљено од старијих станара. Већина није ни знала шта се крије иза огромних врата, као на подморници, до тог дана. Да ли смо нашли свој спас или смо управо ушли у своју сопствену гробницу, питао се свако од нас. Неко је донео и омањи транзистор, те смо се сви окупили око њега као некада цела задружна фамилија око пламена и док се некада слушало о јунаштву уз гусле, тада смо се сви напињали да чујемо има ли жртава, где је прво гађано, како се држи наша војска и полиција. Не сећам се да се огласила сирена за ваздушну опасност, тек НАТО солдатеска је прво напала Приштину са аеродромом Слатина, Подгорицу и моје Прокупље, где је пала и једна од првих жртава. Млади војник на одслужењу војног рока у Касарни „Ратко Павловић“. Тек касније ми је моја садашња супруга испричала да је тада видела ракету („Томахавк“) како је летела небом тик изнад града и онда страховито ударила. Од тога је дуго година имала трауме. Чини ми се да је тек тада, када су почели да нам путем радија или ТВ јављају о нападима, постали смо свесни да нема назад и да се морамо борити.

Никоме никада ни секунда није опао дух и морална снага. Како одступити од Дечана, Грачанице, Газиместана, како издати Душана, Св. Саву, Милутина, Лазара, Карађорђа и краља Петра? Избора нисмо имали и било је тиме једноставније по нас. Помагали смо се сви међусобно колико смо могли и били смо једна породица. Нико није помињао политику, опозицију или власт, Слобу или Вука, било је само једно на уму – преживети рат и одбранити отаџбину! Сетих се 1915, Мојковца, Албанске Голготе, Крфа и Кајмакчалана, пропасти и Васкрса Србадије.

Отпор

Сећам се и да сам се тих мартовских дана припремао за окружно такмичење из математике, заједно са својим другом Жарком Ломићем (освојио је 1, а ја 3. место на школском такмичењу, захвалницу и даље љубоморно чувам). Требало је 25. марта у Новом Пазару да представљамо свој Град, наше Краљево и нашу школу, али како кажу није коме је речено већ коме је суђено. Математику и онако нисам ни волео, али ко зна, можда би ме животни путеви однели и на другу страну да сам наставио. Знам и данас да 100 + 17 дају оборени F117 A, и то ми је доста. Авион за дечачки сан – фер трампа.

Дани су тада личили један на други, временом је нас све мање и било стално у склоништима, махом ми деца и то када би се јавила чувена „шизела“ (сирена за ваздушну опасност – прим. аут.), која ме је увек подсећала на звијање немачких бомбардера „Штука“ из партизанских филмова. Људи су временом постајали све равнодушнији према животу и смрти, линија која их је делила бивала је све тања. Чак и мој отац, када је видео на снимцима из околине Краљева колике су димензије кратера које направе разорне бомбе и пројектили (величине стамбене зграде) више и није силазио у склониште, схватио је илузорност истог у случају директног поготка. Нас децу су увек слали, из страха од гелера. Ми деца као деца би смо се у врелим пролећним и летњим данима организовали у групама и кренули у „потрагу“ за евентуалним локаторима, имитирали обарање авиона... Били смо сви као једно, и они које нисте пре тога ни познавали примали би смо у групу, као браћу. Ненад, као најстарији од нас (држао је цвећару са мајком и млађом сестром преко пута Градског гробља, тик поред магистрале која је водила ка Чачку). Као некада мала дружина Николетине Бурсаћа... Немаца и нациста није ни овога пута недостајало. Напротив.

Негде око Ускрса, крајем априла месеца дошао је позив и мом оцу да се јави надлежној команди и да ћа даље добити распоред у којој јединици да се јави. Тих дана као 1944, од истих Американаца, падале су бомбе са морбидним посветама „Срби срећан Ускрс“. Мајка га је спремила. Од личних ствари понео је само доњи веш и средства за личну хигијену, остало добиће у Војсци на задужење.

Рат је дошао и лично на наша врата. Тих дана док ми је отац био на бранику отаџбине, осећали смо и понос и тугу, срећу и зебњу. Мајка је то све вешто крила, како ја то кажем, мајка и жена са мушим карактером. Није јој било лако, сама са двоје мушке деце, плус рад у медицинској служби у ратном стању. Није се ни једном речју пожалила. Брат и ја смо је само једном видели да је плакала, седела је сама, запалила њену Класик цигарету и више јецала тихо. Чувала је нас од њених брига и мисли. Ноћу је сигурно плакала, и то је нормално. Желела је само да се све врати као и пре. Наша Милунка Савић, види се да је Црногорка, и име је добила по песми „Ој Ђевојко Милијана, прошетај се планинама, прошетај се горе, доље ове љепе Црне Горе“. Наша Василија Вукотић.

Како се агресија одужила, а Копнена агресија војске Албаније и сепаратиста из банди ОВК није давала резултате, НАТО је кренуо са немилосрдним и неселективним гађањем цивилних објеката. Алексинац, Сурдулица, Рафинерије у Новом Саду, Петрохемија у Панчеву. Касетне бомбе у Приштини, Призрену, Нишу, воз у Грделичкој клисури, мали анђео Милица Ракић, гађање целе породице у селу Богутовац која је у летњем дану изашла да запали роштиљ испред куће... Претили су нам да ћемо доживети судбину Немачке и Јапана с краја рата, претили су тепих бомбама и копненом инвазијом из свих праваца као Хитлер 1941... Слоба је попустио, потписан је споразум у Куманову (тзв. Војно-технички споразум ВЈ и НАТО), месту на коме је српско оружје осветило Лазарево и Милошево Косово. Ни мало случајно. Као Хитлер и воз у Компијенској шуми. Рат симболима. Тог 10. јуна Капитулација – сви се веселе и љубе од среће, а ја у углу плачем. Плакао сам и ако сам имао само 11 година, плакао јер су ми се вратиле слике из 1995, из моје жколе, оних душека, паљевина, тракторских приколица, плача, суза, безнађа и срама. И био сам у праву.

После неколико дана испред наше зграде појавиле су се организоване колоне мучених избеглица са Косова и Метохије. Без игде ичега, тек по које ћебе, најлон. Плач, очај и туга тих људи је неописива, сетих се првог дана школе. Неки од људи би долазили и доносили им ко је шта имао, хлеба, конзерве, а највише воде јер јунско сунце је пржило као ретко када, мало су нас пржили авиони. Цунами несреће и пораза. Још једна рана и слика која не бледи. Ништа прошло није...

Тог дана. или сутрадан је требала проћи и колона Војске Југославије, тачније припадници оклопно механизоване бригаде из касарне у Јарчујаку код Краљева. Чекали смо наше хероје, да “прославимо” нове животе и нову наду. Био сам и ја један од њих. Та сцена ми је некако остала и најдубље у сећању. За време рата као дечак имали смо хоби да сакупљамо муницију, калибар није био битан, за аутоматску пушку, пиштоље и друго и чак смо се мењали међусобно. Само годину дана раније тражила се сличица више фудбалера, а посебно наших Мијатовића, Стојковића, Савићевића, Ковачевића, Југовића, Савељића, Краља, Милошевића, Кежмана, Станковића и других. Нису били актуелни. Непрегледна колона тенкова, оклопних возила, БОВ-ова, камиона и аутобуса је закрчила највећу улицу Краљева која је и била магистрални правац према касарни и даље Чачку.

У једном тренутку док се колона споро и тромо кретала довикнух једном од војника са возила “Баци метак!”. Мени се окрену један војник, тог погледа и даље се сећам. Изгледаоје више као монах, имао средњу браду, неугледну и истрошену униформу, пушио је цигару која је скоро догорела до филтера и тихим гласом и смиреним покретом прста показао ми “ено ти доле један поред ноге” и наставио да гледа меланхолично у даљину. Као да је био сам самцит, а ја сам га само на трен отргнуо од сањарења, о својима, кући, пољу, топлом кревету... Монах на тенку. Никада га нећу заборавити. Војска која није побеђена у рату, осрамоћена се враћала, истерана и поносна у исто време. Оне тракторске колоне биле су им највећи пораз. Отишао сам кући, затечен тим погледом који ми је све рекао.

Незаборав

Ове редове написах више због других, а мање због себе и своје савести. Написах како време не би однело у заборав, као ветар хладни жуто лишће, да се имена људи који су у тешким временима имали своје животе, своје љубави, страхове, патње, туге и радости, не би били сведени на бројке, статистику, фотографије у новинама. Осмех нека победи тугу, истина лаж, а срећа бол.
20 година је прошло, а ништа прошло није...

Догодинеу Призрену!

Овај скромни текст посвећујем свим родољубима који своје животе оставише као залог незаборава и вечности њихове и отаџбине наше Србије и осталих земаља српских, нашим мученицима са Паштрика и Кошара, достојним наследницима предака из 1389. и 1912, својим савременицима, а посебно своме оцу Зорану Стојковићу, резервном десетару везисти 450. ПВ пука „Краљевске лисице“ КПВО ВЈ, мом покојном тасту Зорану Бранковићу, добровољцу ратишта у Вуковару и Космету (Подујево), својој мајци Милијани, брату Милану, супрузи Бранки и свакако мојој сабраћи и сасестрама из Српског културног центра „Спона“ у Скопљу, царскоме граду.
Децу вам нећу опростити! Заборавити не смемо! Та, 1999. не поновила се!

Милош Стојковић, 23. марта 2019. у Скопљу