Играње за државни тим је највећа част

19. јануар 2019.

Актуелна нагађања о томе да ли ће се Лука Миливојевић и Матија Настасић вратити у фудбалску репрезентацију Србије, коју су напустили незадовољни статусом у њој, подсетила су ме на патриотски однос Драгослава Шекуларца према дресу са државним грбом, о чему ми је говорио док сам припремао књигу о њему, издату 2011.

„Играње за репрезентацију увек сам сматрао највећом почашћу”, изговорио је тада, а ја, с великим личним задовољством, записао у књигу „Ја, Шеки – Драгослав Шекуларац”.

Шеки је за репрезентацију Југославије дебитовао 1956, као деветнаестогодишњак. После је у најбољој националној селекцији наређао 41 меч и постигао шест голова. Био би тај биланс и импресивнији – иако је репрезентативних утакмица било мање него у новије време – да није било повреда и казни које му је донео његов бурни темперамент. Јер, у његово играчко време, сматран је једним од највећих, не само југословенских, него и европских и планетарних асова. На Светском првенству у Чилеу 1962. године, по мишљењу многих, био је најбољи актер. Нешто касније добио је надимак Бели Пеле.

Занимљива ми је била и Шекијева тврдња („утиснута” у књигу) да је Свевишњи наградио његову посвећеност репрезентацији.

„Бог је наградио такав мој однос, јер сам најбоље партије, оне по којима ме је упамтио цео свет, одиграо у ’плавом’ дресу (боја дресова репрезентација Југославије – прим. Ј. В.). Увек сам се радовао репрезентативним наступима као прилици да видим шта знају други, како се игра у свету, да се упоређујем са иностраним звездама.”

Шеки је, током разговора из којих је никла књига, изговарајући речи „дрес најдражих боја”, просто молио да то не схватим као фразу, додајући да је ношење националног дреса било највећи сан свих играча његове и претходних генерација.

Иако нисам мислио да фразира, у истинитост свог казивања о односу према репрезентацији додатно ме уверио кад смо прочитали да су фудбалери Данко Лазовић и Александар Луковић одбили да играју за државним тим Србије. Целог тог дана био је страшно љут, а међу реченицама које је изговорио (а ја убацио у књигу) била је и ова: „Издајом домовине човек је за цео живот купио презир околине”.

Записао сам и његово уверење да је пракса отказивања селекторима новијег датума, да је последица великог богаћења фудбалера и њихове спремности да се на терену зноје само за велики новац.

„Та ’мода’, мени потпуно неразумљива и неприхватљива, продукт је новијег времена. Не знам како се осећа спортиста који каже: Не интересује ме играње за државну селекцију!”

Такав је био Шеки. Велики фудбалски мајстор и велики човек.

Јово Вуковић (Политика)