Брзином светлости, брзином мисли, брзином звука...

Nikola Zdravkovic26. јун 2018.

Који год опис употребили о томе како се развија светска наука, не би погрешили. Међутим, чак и таква каква јесте – препуна и богата мозговима којима се планета диви, вероватно нећемо погрешити ако кажемо да чак и пред том науком стоји једно брдо које неодољиво подсећа на оно Сизифово. Брдо преточено у питање – шта све крије српски ДНК?

Тешко да ће иједна мудра глава, иједан научник, или неко ко себе сматра продуховљеним, моћи да да одговор. Тај ДНК крије много тога. Чак и ствари непознате и самом Србину. Међутим, крије и нешто за које човек не мора имати очи да би га јасно видео, већ га може видети срцем. То је Србинова борба за част, за славу, за бесмртност. И никада Србин није на то јуришао из фотеље, из скупих аутомобила, из митски богатих кула и градова... јуришао је у опанцима, са шајкачом на глави и барјаком који је небесима слао поруку да ће их достићи. И такав је своје име и тај свој ДНК уписао у књиге историје. Такав је себи исклесао ванвременске споменике, опевао ванвременске битке у песмама због којих на весељима суза сузу стиже, а газде у народним кафанама трљају руке јер са првим тактовима тих песама већ чују и звук крајцара.

Ових дана, неки мало другачији ликови покушавају да достигну висине својих предака. Живе у другачијем времену, другачије су одевени, другачије говоре, другачије им је чак и бојно поље... али циљ је исти. Окитити се ловорикама и истаћи барјак што више. Да га виде са свих меридијана од Чилеа до Јапана, од Гренланда до Јужне Африке. Уједињење тих меридијана под српски барјак, кроји се у Русији. „Ратници“ овога пута носе копачке и дресове. Ипак, чини се овога пута, да ће им баш много требати како би се уписали у бесмртне. И опет ту долазимо до српског ДНК. До оног тајновитог у њему. Оног што се кроз историју знало појавити на хиљаде пута и опет се успавати како га људи не би укротили и сврстали у писане дефиниције и клише фразе. Ако се знало успавати, како да ми очекујемо његово буђење управо сада?

Одговор је једноставан. Историјски се увек будило када је било најпотребније. Било је ту на Газиместану 1389-те, у Орашцу 1804-те, у Албанској голготи 1915-те и 1916-те, било је ту 1944-те... увек се у Србину будило када је било најтеже.

Сада наспрам српских витезова новог доба стоји нека другачија сила. Другачија, али никако мање страшна. Фудбалери Бразила су Коларову, Стојковићу, Матићу, Ивановићу и другарима достојан пандан ономе што је Обилићу и Косанчићу био Мурат, што је за Карађорђа била сеча кнезова... не, пријатељи. Не шаљемо ми њих у некакав не дај Боже, рат. Већ их шаљемо по славу. По историју. По осминуфинала првенства света. Размишљао сам какав да ово текст буде. Знао сам одмах какав неће бити – неће бити изигравање селектора. Већ их је превише, а нашим момцима то најмање треба. Тамо већ имају свог селектора. Колико год имали нешто да им замеримо, сетимо се да су развијорили српски барјак на смотри најбољих, упознали фудбалску планету са српским вапајем да Бог да правде и спаси... и да напослетку, НИШТА НИЈЕ ГОТОВО.

Историја чека да буде исписана. А она фудбалска се не исписује против Грузије, Велса, Швајцарске... исписује се против Бразила. Заборавимо на то ко је колико и шта требао, ко шта јесте или није урадио, ко је где био а није требао или није био а требао је... пред нама је најважнија „битка“ савременог српског фудбала. „Битка“ у којој су нас многи већ прежалили. „Битка“ која их инспирише да склапају пошалице о нашој гол-разлици пре саме утакмице. Нека их, нека раде свој посао. Ми само морамо радити свој – веровати, јер ово је „битка“ у којој је поверење све што требамо да дамо нашим фудбалерима. Да верујемо капитену када каже „Зашто да не победимо тај Бразил?“. Да верујемо Стојкету када каже „Мали, кунем се да ћемо победити!“ клинцу који их стојећи на нејаким ногицама моли да победе.

ДА ВЕРУЈЕМО. Погледајмо се у очи и будимо искрени и према себи, и једни према другима. Мало нам фали да их уздижемо у небеса, још мање да их кудимо и у блато бацамо. Чудан смо неки сој. Али хоћемо ли имати права славити их након успеха ако их нисмо подржали када мало ко јесте?

Ово је „битка“ у којој Партизановци, Звездаши, грађани, сељаци, млади, стари – сви носимо исти штит и исти плашт.
Када смо заједнички носили тај штит и плашт, добили смо Литванце пред хиљадама непријатељски настројених Грка.
Када смо заједнички носили тај штит и плашт, добили смо Американце и њихов „дрим тим“ усред Индијанаполиса оставивши их без медаље.
Када смо заједнички носили тај штит и плашт, покорили смо свет у ватерполу и одбојци.
Када смо их заједнички носили, освојили су наши омладинци фудбалски свет.

И колико год било тешко, кажу неки нереално, у свима нама тиња нада да ће се то пренети и на сениоре.
Постоји сцена у филму „Монтевидео, видимо се“ од које и сада док пишем, кожа се сва најежи. Газда Богдан и газда Рајко седе у празној Рајковој кафани чекајући резултат утакмице, види чуда, нас и Бразила. Телефон зазвони...
- Хало газда Рајко, Станоје је.
- Који Станоје?
- Ја сам, мали Станоје.
- Мали Станоје је у Уругвају.
- Па јављам се из Уругваја, газда Рајко. Победили смо Бразил 2:1 ...

Иако се сцена историјски вероватно није никада одиграла, лепо филмски описује један историјски догађај. Можда је управо сада дошло време да неки нови мали Станоје позове неког новог газда Рајка и изговори оно што свако од нас сања.
Храбро, без страха, са заједничким штитом и плаштом, па шта нам Бог да.

А Бог никада није пустио Србина да посрне, ако му након тога није припремио велики повратак.
Никола Здравковић