Трн у пети трансатлантске заједнице

12. март 2018.

Које су и какве тековине владавине Слободана Милошевића. Он је веома добро схватио шта значи поновно уједињење Немачке. Ни камен на камену није остао од оптужнице у Хашком трибуналу

Током претходних дванаест година појавило се безброј сведочанстава и доказа о процесима који су довели до разбијања Југославије и који говоре у прилог Милошевићевој, за српски народ и државу важној и позитивној, улози у овим догађањима. И поред тога, у највећем делу београдских медија немали број аналитичара и политичара се држи овешталих стереотипа о српској кривици. До њих као да не допиру никакви аргументи и сазнања, јер они и даље раде свој наопаки посао.

У књизи високих америчких дипломата Џона Нориса и Строуба Талбота (написао је предговор), на веома отворен и недвосмислен начин, појашњава се у чему је била српска и Милошевићева кривица за све што се догађало деведесетих година прошлог века:

"Натовски рат најбоље се објашњава отпором Југославије ширим тенденцијама политичке и економске реформе - а не патњама косовских Албанаца. Милошевић је толико дуго био трн у пети трансатлантске заједнице да су САД сматрале да ће он реаговати само на војни притисак. Милошевићеви вишеструки испади били су у директној супротности с визијом 'целовите и слободне' Европе и доводили су у питање саму вредносну суштину даљег постојања НАТО-а."

И поред тога нашом јавношћу се и даље ваљају и круже предрасуде и лаж да Слободан Милошевић није разумео значај и епохалну важност пада Берлинског зида. Са ове дистанце, а и знатно раније, дало би се закључити да је он, напротив, био један од ретких државника који су схватили шта ће се стварно дешавати не само код нас него и у свету. И шта ће се дешавати са Југославијом и српским народом. Милошевић је веома добро схватио шта за Европу и свет значи поновно уједињење Немачке, и до каквих ће све тешких последица довести њено европско вођство, чега смо данас сви ми сведоци и о чему је више него јасно и упечатљиво и ових дана говорио Владимир Владимирович Путин. Да ли су пад Берлинског зида и несметано ширење НАТО-а на исток правилно схватили само они који су поверовали да је крај историје која се окончава либералним капитализмом?!

Раскид са Брозовом националном политиком

У циљу спречавања кобних последица по наш народ, Милошевић је био и први српски политичар који је направио јасан дисконтинуитет са Брозовом националном политиком под геслом: слаба Србија - јака Југославија и доследна борба против наводног великосрпског хегемонизма.

Има данас доста оних "жутих", који покушавају да потпуно отклоне чак и питање о томе да ли је Милошевићева политика била погрешна или неуспешна. И којима је неповратно жао што се на веома болан начин у међународним односима - улогом Русије и Кине - успоставља нова равнотежа снага у свету, и што та чињеница природно намеће питање: шта би се догодило да је ова равнотежа била присутнија у југословенској кризи?

Са кратке историјске дистанце, све је јасније (како се она буде увећавала, биће и све више непорециве) које су и какве тековине владавине Слободана Милошевића.

На легалан и легитиман начин, 1990. је донет Устав Србије, чиме је извршен драгоцен раскид са даљим погубним последицама уставних решења из 1974. године. Србија је поново државно и територијално успостављена, пресечена је етатизација њених покрајина које су престале да буду "чинилац федерализма". Устав је донесен на легалан и легитиман, референдумски начин. Уведен је вишестраначки систем и одржани су парламентарни избори.

У Србији су осујећени сви покушаји и избегнуте многе опасности грађанског рата. Делови српског народа који је живео ван Србије били су заштићени од директног геноцида и покоља ненаоружаних цивила. Србија је нештедимице помагала Србе ван Србије и њихову борбу. Превиђа се да је Српска Крајина била заштићена УНП зона, успостављена Венсовим планом, на иницијативу српског председника и уз сагласност српских крајишких вођа. Тај део српске политике свакако заслужује критичко преиспитивање и сагледавање, али то углавном измиче озбиљнијој пажњи. Неопходно је сагледати и све последице, стварне и симболичке, које је изазвала "блокада на Дрини", као и чиме је, како и зашто била образложена.

Мало ко у српској историји је био спреман да поднесе толико мировних иницијатива и да подржи толико мировних планова међународних посредника као што је то чинио Милошевић, са јасном свешћу о томе да ће велике западне силе то већ наредног дана покушати да сруше и доведу у питање. Истовремено је био спреман да у тим плановима готово никада не ослаби српску страну на терену, ма колико га то коштало и изазивало међународно подозрење према њему. Мало ко је с толико надмоћи, па и немара, подносио најгоре јавне увреде и бесомучне јавне и медијске нападе, како у страним, тако и у домаћим медијима.

Ударање трајних темеља Републици Српској

Слободан Милошевић је био одлучни борац за војну неутралност Србије и није прихватио многобројне понуде да се приклони НАТО-у, тада јединој светски респектабилној војној сили, будући да се, због катастрофалне политике Михаила Горбачова и његових сарадника, Варшавски војни блок заједно са СССР-ом распао.

Дејтонски споразум је донео мир у Босну и Херцеговину и ударио трајне темеље Републици Српској, чије је постојање и највећа тековина његове националне и државне политике и борбе српског народа уопште. После Дејтонског споразума потпуно се концентрисао да се у РС што пре одрже вишестраначки избори и да се тако коначно стави печат међународне заједнице на тај ентитет и ту државу. Био је то веома сложен маневар, саткан на први поглед и од веома непријатних потеза и оштрих напада на вођство Републике Српске.

Милошевић је, поред Републике Српске, у наслеђе оставио и СР Југославију, чији је председник био. Шта је и како било с њом, то знамо.

Милошевић је био одлучан да се супротстави албанском тероризму, који је, баш као овај данашњи, у виду исламске државе, био спонзорисан и организован од стране западних сила. Сада је више него јасно да су заметак данашње исламистичке терористичке пошасти били босански рат и тероризам ОВК на Косову. Агресија НАТО-а на Србију и на СР Југославију окончана је прекидом рата, а услови прекида рата дефинисани су Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Том резолуцијом Србији је гарантована територијална целовитост, уз временски ограничено деловање међународних војних снага под покровитељством УН.

Некадашњи председник СР Југославије прихватио је пораз после избора, и после петооктобарских догађаја и оружаног напада најгорих криминалаца на његову резиденцију завршио је у Централном затвору, под потпуно бесмисленим домаћим оптужбама иза којих је стајала намера да се изручи Хашком трибуналу. Србији су обећане читаве милијарде страног капитала, које никада у земљу нису доспеле.

Милошевићева одбрана пред Хашким трибуналом приковала је нацију за телевизијске екране. Био је бриљантан и у парампарчад је разбио ову корумпирану наказу од "међународног права". Ни камен на камену није остао од онога што је требало да представља оптужницу. Његовом одбраном пред нашим очима падала је једна по једна лаж коју је о српском народу више од деценије производила пропагандна машинерија Запада и чији су главни актери били многобројни западни и домаћи политичари. Карактеристично је и то што Милошевић, бранећи се, није ни за шта окривио било ког свог сународника, па макар он био и његов највећи опонент док је био на власти. Понео се јуначки и супериорно, не показујући слабост ниједног тренутка, чак ни када је бивао веома болестан.

Без продаје јавних и државних ресурса

Обишао сам Милошевића у Схевенингену пет пута и у сваком од тих сусрета показивао је надмоћ над свим недаћама које су га сналазиле. Видно поштовање и уважавање указивали су му и затворски чувари. Онемогућено му је неопходно лечење, а много тога говори о томе да је све било усмерено против његовог здравља, што је довело до његове смрти, у ствари жељене последице.

На унутрашњем плану остаје непобитна чињеница да за време Милошевићеве владавине ништа није продато страном капиталу. Склопљен је у последње три деценије највећи посао - за више од милијарду и по марака продато је 49 одсто својине српског "Телекома". Србија је постала већински власник тог јавног предузећа, и то је остала до данас. Ниједан јавни и државни и национални ресурс није продат.

Србија је уз велике проблеме издржала и преживела најгоре међународне санкције, а ефектно је и са великим успехом савладала инфлацију (Аврамовићевим програмом у чијем је стварању Милошевић имао огромну улогу), највећим делом изазвану овим санкцијама.

Откупом станова који су тако из друштвене својине прешли у руке грађана, носилаца станарског права, извршена је једна од највећих социјалних реформи у историји.

Закон о својинској трансформацији донет 1997. године био је такође у функцији социјалне реформе и отварао је пут радничком акционарству, био је отворена препрека сваком покушају пљачкашке приватизације која је свој процват доживела после Закона о приватизацији 2001. године, донетог од стране снага жутог картела, од којег се Србија још дуго не може опоравити.

Милошевићу се приговарало због недемократичности и ауторитарности у владању, али у светлу дешавања у време власти жутог картела и онога што се већ деценијама одвија у свету, а посебно данас у земљама светионицима и узорима либералне демократије, његова владавина не трпи нарочите приговоре. Додамо ли томе рад западних обавештајних и тајних служби које су умешане у многобројне злочине и атентате, па и у убиство некадашњег премијера Зорана Ђинђића, ствари постају још дискутабилније и теже. Биће потребно деценијско време да разни документи изађу на видело, те и чињенице о операцијама поменутих служби.

Много шта друго што се Слободану Милошевићу оправдано или мање оправдано ставља на терет с временом ће све више заслуживати само место фусноте у историјском сагледавању значаја његове личности и политике.

Милорад Вучелић (Вечерње новости)