Наше наивне замисли о демократији

11. март 2018.

Колаборанти до најситнијих детаља знају шта је њихов посао, нису потребни телефонски позиви.

Читам делове мемоарске прозе Петера Надаша. Врло јасно разликује колаборанте и извршиоце, и с више антипатија пише о првима, него о другима. Сјајно скицира галерију портрета диктатура, штета што неће наставити…

Размишљам о томе, какви су данас извршиоци, какви су у данашње време колаборанти – данас, кад више не живимо у диктатури али још нисмо крочили у демократију. У диктатурама извршиоци извршавају наређења, у аутократским режимима, међутим, постају презрене партијске парије, једва чекају да стигне неко наређење: ако пак наређења изостану, обузима их стрепња, јер се плаше да их занемарују. Да су пали у немилост. Ангажују их само за прљавије послове. У пријатељским круговима, пред људима од поверења, њихови шефови говоре да јесу примитивни, али су понекад корисни.

У аутократским системима, и колаборанти се преображавају, после плишаних револуција појављују се плишани колаборанти који и не чекају директиве, упутства, раде сами свој посао, знају тачно шта се од њих очекује, не маре, не смета им, нити узимају к знању да живе у аутократском режиму. Они представљају вишу касту, они су корисни хедонисти режима, његови убеђени следбеници, понекад им милошћу власти буде дозвољено да парадирају у улози независног интелектуалца. Имају извесне прописане, односно одобрене камелеонске карактерне црте, и то ме подсети на јунака романа Један кловн Хајнриха Бела. Тај романескни лик, писац, по имену Шницлер, написао је један стилски префињен, али досадан роман у којем се љубавни парови куцају чашама уз поезију назива француских вина. Нема сумње да би се овдашњи леподуси одушевили поезијом назива француских вина. Међутим, ово је скандализовало чланове Империјалне коморе, и изрекли су му казну забрану писања у трајању од десет месеци. Али после пада Хитлера, господин Шницлер је разгласио да му је под нацистима било забрањено да пише. Прећутао је, међутим, да је наговарао младиће да се прикључе Хитлерјугенду, наговарао девојке да се учлане у Немачки савез жена. Уздрхталим гласом је говорио да је кључ спасења у Фиреровим рукама.

Дакле, отприлике су такви и данашњи колаборанти, људи су то махом префињеног укуса, радо пишу о чудесном сазвучју назива француских вина, али нерадо слушају примедбе да њихов статус, позицију, обезбеђује држава или партија. Данас колаборанти чине аристократију псеудодемократије: они су од стране државе именовани и оверени „независни интелектуалци”. Често читам критику да уредник X или Y, „стручни сарадник” или директор спроводи партијска наређења. То је још вокабулар једнопартијског система. Ја у то не верујем. Највиши шефови не морају да се лате телефона, не морају да инструишу колаборанта који до најситнијих детаља зна шта је његов задатак, и тек се понекад дешава да изазове неку пометњу – кад је превише ревностан.

понедељак, 15. јануар 2018.

Касно увече настављам да читам мемоаре Петера Надаша. Умро је Стаљин, школарац Надаш је оплакао смрт диктатора. „Стаљин не може да буде мртав, схвати, универзум не може да буде озлеђен.” Његова мати је са запрепашћењем гледала како дечак плаче. Ови редови су ми од велике помоћи у разумевању тадашње Мађарске, много више од серијске књижевности која проклиње „империју зла”. И то ме подсети на 5. мај 1980. године. Тога јутра сам рано сишао на улицу и видео да становници мога града, обучени у тамна одела, оплакују Јосипа Броза Тита. Нисам се вратио у стан да се преобучем, да уместо фармерица и кариране кошуље обучем нешто „прикладно”, толики полтрон нисам био, али нисам отишао на посао у карираној кошуљи, толико нисам био ни јунак, бесциљно сам базао градом, и напослетку сам свратио у један кафе. Признајем да су моји суграђани били искрено ожалошћени, толико искрено, да у тим часовима нисам ни схватио сву дубину жалости, и тек сам заправо у деведесетим годинама разумео о чему је било речи. Ко није видео град, читаву земљу како плаче, тај није био у стању ни довољно жестоко шиба титоистички режим.. Такви ни данас не схватају шта се тог мајског дана десило. Грађани су били мудрији и од титоиста, мудрији и од каснијих антититоистичких галамџија. То су закључци до којих долазим поводом плача Петера Надаша, школарца.

среда, 17. јануар 2018.

Вече посвећено Желимиру Жилнику у галерији Рајка Мамузића на почетку улице Васе Стајића. Заједно са Светиславом Јовановим говорим о Жилниковим телевизијским драмама пред не баш многобројном, али одабраном публиком. Пре скоро месец дана (28. децембра 2017), Жилник је дао интервју београдском Блицу, говорио је о временима кад смо заједно радили на Трибини младих. У једном тренутку се пронела вест (нису први пут ширили и о мени такве глупости), да смо на Трибину младих позвали римског папу, а политичари су то озбиљно схватили. Уследила је лавина претњи, сумњичења, како је то Жилник духовито испричао. Данас свему томе можемо само да се смејемо, али тада баш и није било свеједно. Као што данас можемо да се смешкамо (кисело) многобројним идеолошким офанзивама. Са Светиславом Јовановим радио сам осамдесетих година у драмској редакцији новосадске телевизије, све док нас у децембру 1992. године нису шутнули на улицу. Тада је и Жилник напустио телевизију. Присећали смо се тих времена, без накнадних мудријашења и поготову без разметљивости. Радо говорим о Жилнику, јер је он остао левичар, изузетно осетљив, сензибилан на социјалне проблеме. У овом свету превртљиваца остао је на левици жестоки и доследни критичар једнопартијског система. Један део некадашњих функционера данас већ доживљава себе као жртву комунизма. Лакеји тог режима постали су већим делом антикомунисти, наравно, обилно зачињени национализмом. На такву бурлеску подсећа сумрак социјализма.

недеља, 21. јануар 2018.

Анико је у цркви, чекам је у кафеу у дворишту хотела Војводина. Двориште је празно, башта Војводине већ одавно не ради. На једној страни дворишта неколико малих продавница, једна жена стоји пред вратима радње и пуши. На супротној страни дворишта налази се кафе биоскопа. На средини дворишта одмара се један пас. Чувши моје кораке жустро устаје и бесно ме одмерава, ваљда због тога што сам наршио његов мир. У шездесетим годинама, после књижевних вечери, разговора на Трибини младих, често смо долазили овамо на пиво. Ако режим признаје поезију Васка Попе, размишљали смо тада, то уједно значи и победу демократије. Башта хотела Војводине не ради, и Трибина младих припада прошлости, нико не чува више ни успомену на њу, а наше наивне замисли о демократији постале су смешне. Не последњи пут.

петак, 26. јануар 2018.

Анатол Франс поставља питање: „Шта је социјализам?” Одговор: „Савест света.” Данас не бих имао смелости да напишем такву реченицу. Сваки малограђанин би ме прогласио комуњаром, што ми не би ни сметало, много више би ме заболела гримаса ниподаштавања на лицу колега интелектуалаца на помен речи „савест”. Каква савест? Данас о томе није долично говорити. Мада би више генерација – укључујући и моју – морала да постави питање, шта је учинила да би се спречила варварска компромитација социјализма. Или његово самоубиство, да останем веран реченици из властитог романа. Били смо – нема сумње – кукавице. Допустили смо да у социјализму превлада демонско – да употребим овај израз у смислу у којем га користи и Томас Ман. С друге стране, и данашњи млади људи стоје пред крупним проблемима савести. Да ли помишљају на реченицу Анатола Франса? Само питам – тихо, веома тихо.

Ласло Вегел (Аутономија)