Титоистички судски процес Каплана Буровића

22. април 2015.

Првих дана децембра прошле године академик, проф. др Каплан Буровић објавио је нову књигу, која носи наслов ТИТОИСТИЧКИ СУДСКИ ПРОЦЕС. Почиње речима: "Имам у руке фотокопију мог досија Рег. број 4874, коју ми је издала Државна архива Републике Македоније, уз уобичајену потвду четвртастим печатом". Слиједе осам докумената, која нам Академик доноси факсимилно, у оригиналу на македонски језик, и у преводу на српски, уз детаљне коменте, које им чини коректно, академском акрибијом и прудентно, сасвим објективно.

Из анализа ових докумената видимо да пресуда Окружног суда у Тетово, која се чува у поменутом досију, није истоветна са оном коју су Академику дали у затвор, што значи да је фалсификована, јер је ту, поред осталог, додато и име једног "сведока" оптужбе, о којему није било говора ни дуж предсудске истраге, ни у оптужници, нити пред судском истрагом, сљедствено ни у пресуди коју су дали Академику у сали суђења.

Ријеч је о Академиковој супрузи, којој је овај тобоже писао писма са непријатељском садржином крајем 1956. и почетко 1957. године, кад ју је имао у кревет и не сумњајући да му је убачена од УДБ-а као провокаторка. Како се зна, жени у кревету се не пишу ни љубавна, камоли политичка писма. Зато се та "његова" писма и не приказују нигдје, као и само име те провокаторке, која је, правећи се да је његова супруга, а инструкцијама УДБ-е, одигала у његовом животу јако прљаву улогу и законом забрајена, камоли друштвеним нормама. Или је игде на свијету дозвољено да се ко полицијски обради и провоцира да учини било какав злочин, законски прекршај, да би се затим на основу тога ухапсио и судио?!
Иако провоциран и стављен на полицијску обраду, Академик није учинио никакав злочин. Ипак су га ухапсили и, за непријатељску пропаганду, коју су њему чинили удбаши преко својих агената, ухапсили су њега и осудили га.

Исто тако је фалсификована и пресуда Врховног суда НР Македоније: једну су дали њему у затворској ћелији и сасвим другу су му унели у досије, које се чува у Државној архиви Републике Македоније. Између осталог, у овој пресуди се Академик терети и за ствари из оптужнице, али за које га пресуда Окружног суда растерећује. Тако, Окружни суд га растерећује од пјесме ИЗДАЈНИЦИМА НАРОДА, признајући чињеницу да је та пјесма спјевана и објављена од пјесника Ристо Силић 1915., кад се Академик Буровић још није био ни родио. Са друге стране, у тој пјесми нема ништа ни против Југославије и југословенских народа, нити против народне власти, социјализма и комунизма, јер 1915. године није ни постојала Југославија, нити Југословени, па ни народна власт и социјализам, комунизам, као управни систем власти Југославије, односно Србије, Црне Горе и Македоније. Врховни суд напушта дужност судије и прелази на положај државног тужиоца, не само у овом случају, већ и у многе друге, тако да се јасно види, да у овој фалсификованој пресуди немамо посла са пресудом, већ са слијепим ангажовањем њених састављача да одбране пресуду од 18 мјесеци строгог затвора, која је изречена Академику Буровићу не зато што је учинио какво кривично дјело, већ да би се спречило објављивање његових дјела која су прихваћена од издавачке куће у Приштини и само се очекивало висто од УДБ-е да се оштампају и изнесу у излоге књижара.

У ово досије нема ОПТУЖНИЦЕ, нити записника предсудске истраге. Нема ни записника судске истаге. Нема ниједан од докумената, ниједно писмо Академика, на која претендирају и базирају се пресуде. Нема изјава свједока. Нема писама свједока. Нема ни Академикове приповетке КЊИЖЕВНИК, ни пјесме ИЗДАЈНИЦИМА НАРОДА. Нема ни његове ЖАЛБЕ Врховном суду. Ни изјаве Адема Демачи. Апсолутно ништа што би доказало основаност пресуда Окружног и Врховног суда.

Његов брат, пуковник ЈНА, послао је писмо управи Казнено поправног дома "Идризово" (КПД), гдје је Академик издржао казну, којим ставља на знање да се одриче свога брата Академика. Ни то писмо није унето у досије, да се не би знало да овај "народни непријатељ" има брата пуковника.

Супруга га бацила на суд и развела се од њега са оптужбом да је кажњен као "народни непријатељ". Ни те пресуде нема у досије, јер су имали у план да њом наставе провоцирање других!

Академик је 03. августа 1960. године био на чело осуђеника који су демострирали зато што им је управа КПД, у току ноћи, преко својих агената, пришила под астар одјеће стране заставице, да би их сутрадан ухапсила и оптужила за тајну политичку организацију. Ни о овоме нема у то досије ниједне ријечи.

А има ту, како можете видјети, и писмо које је Академик "послао" Пошти у Тетово за новац који је тамо уштедио. Има ту и рапорт о "нереду" који је учинио у радионици. Да можда ова документа нису важнија од оних која недостају ?! Академиково досије је очишћено од свега што нам свједочи његову пуну невиност, посебно од свега што нам доказује криминалну дјелатност УДБ-е. Сигурно да ово није случај само са његовим досијем.

Да је Академик осуђен потпуно невин, довољна је чињеница што он није извршио ниједно кривично дјело на територији Републике Македоније, што се изричито наглашава у ОПТУЖНИЦИ. Сва је оптужница (и обије пресуде !) преокупирана његовим "злочином" учињен у свом родном мјесту – Улцињ, Црна Гора, гдје је 1956. године бранио Устав од Титоиста, који су га обим ногама газили у њиховим антинародним и антиуставним дјелатностима. Његова невиност у вези овог "злочина" је тако евидентна да је и јавни тужилац, у његовој последњој ријечи изјавио: "Са затварањем школа на албанском језику у Улцињу тамошње власти нису поступиле испавно и оптужени Каплан је имао право. Он је поступио као конструктиван грађанин. Ја се надам да ће он и у будуће бити конструктиван грађанин. Ипак тражим да се казни, јер је агенс спиритус омладине против нашег друштвеног поретка".

Пошто је "злочин" учињен у Црној Гори, по Уставу Југославије и позитивним законима требали су да га предају за исљеђење и суђење црногорским властима, што је Академик Буровић тражио и под истрагом и пред судом, а не да га ислеђују и суде у Македонији. Македонска УДБ-а је одбила његову потражњу, јер у Улцињ, гдје овај Буровић има само мушких глава око 253, само браће и рођака, не би могли да изврше суђење иза затворених врата. Они би разбили врата и упали у сали суђења. У њиховом присуству ни "свједок" Бахри Бриску не би смио да лаже како су га то инструирали они из УДБ-е, па ни сама судска порота не би могла да донесе једну пресуду као она коју је донијела у Тетово, гдје Академик Буровић није имао никога од својих, па су му и суђење извршили иза затворених врата.

Постојећа документација, иако фалсификована, очито нам свједочи да је Академик Буровић кажњен сасвим невин. Чињеница је неоспорна да је он био (то је и дан-данас!) дисидентни књижевник, али се његова дисидентна поема БОЈАНА, објављена у Дубровнику 1952.године, нигдје не спомиње. Умјесто ње спомиње се необјављена приповијетка КЊИЖЕВИК. То се сигурно чини намјерно, што нам Академик објашњава у његовим коментима.

Академик Буровић је осуђен не само као непријатељ народне, социјалистичке власти и комунизма, већ и као непријатељ Југославије и југословенских народа, братства и јединства, јер за Јосипа Броза Тита, бити непријатељ његовог социјал-фашистичког режима, значило је бити и непријатељ Југославије и југословенских народа, па и комунизма. Академик је и пред судом доказао супротно, а од када се спасио канџи Титоиста доказивао је и перманентно доказује да не само што није био непријатељ, већ је и дубоко убјеђени борац како за братсво и јединство југословенских народа, тако и за дијалектички развој душтвено-политичких односа међу класама. Он се борио за Југославију и у иностанство како се до данас још нико није борио.
Он је бранио част и достојанство Југословена како то није бранио још ниједан други Југословен: умирао је од глади у албанском затвору Бурељи, кад су му понудили парче хљеба ако пристане да ради на доградњи тог затвора.

"Нисам дошао из Југославије у Албанију да вам градим затворе. Дајте ми крамп, порушићу вам их све без икакве наплате !" Тако је пристао и да умре, али не да гради затворе, да се понизи и потчини, да гази преко достојанства једног конструктивног грађанина Југословије. Њега су до 10 пута узастопно одрали на живо у том затвору, у дословном смислу ријечи, тражећи му – између осталог – да се одрекне југословенства (југословенске националности и држављанства) и да се изјави за Албанца. Видећи ово Југословенска комунистичка партија, управо прије годину дана, додјелила му је своју чланску карту, коју нам Академик доноси у поглављу факсимила докумената. Ово је примјер без преседана, којим се недвосмисљено доказује да је кажњен сасвим-сасвим невин.

У седмом поглављу књиге Академик нам доноси неке од његових дисидентних пјесама, спјеване прије хапшења у Југославији па све до оне "Шекеринска", која је из данашњих дана, а говори нам о антисрпском ставу Радмиле Шекеринске, посланик Социјалдемократске уније у Македонском парламенту.

У седмом поглављу доноси нам шест његових дисидентних сатира. 

На задњој корици објављује плакету СВЕСЛОВЕНСКА НИТ, која му је стигла из Мосве потписана од козачког атамана пук.Војислава Видановића.

Једну копију ове књиге, заједно са писмом, којим Академик тражи да се извиди његов случај у свјетлости постојећих докумената, послао је лично пресједнику Републике Македоније. Прошла су три мјесеца, а од њега нема никаква одговора, иако се претендира да је у Македонији успостављена некаква демократија. Академик се спрема да случај претстави Међународном суду. Треба знати да не само македонске власти, већ и српске, и црногоске, и албанске, па и швајцарске, настављају да држе Академика по црним листама и да га као таквог третирају актуелно. Македонцима су се свидјеле албанолошке тезе овог Академика, па су их увели и у своју ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ, али не и да га изведу из црне листе, иако знају да је сасвим невин.

О овој књизи, иако написана на српски језик, већ је објављен приказ на албанском језику у најтиражном листу Тиране ПАНОРАМА, гдје је одмах почела дискусија. Енверовци су учинили све да саботирају ову дискусију, јер они – фалсификујући истину о Академику Буровићу – претендирају да је он у Југославији кажњен за крађу и неморал, а не као дисидентни књижевник, понајмање да је њихов "национални херој" Адем Демачи, на суду Академика, иступио као свједок Удбине оптужнице. Како то они знају да изврћу ствари, оптужују Академика да је он изашао А.Демачи-у као свједок оптужнице. Објављена документа демаскирају не само Албанце Космета, већ и Албанце Албаније за њихове злочине учињене Академику Буровићу и његовој породици, жени и дјеци. Inde ira !

Ова књига Академика Буровића је значајна не само за њега, већ за све нас. Из ње видимо да смо били у чељустима једног бијесног вука, који нема тог злочина који није чинио против нас, наших родитеља и наше дјеце, не поштујући никакве законе, правила и принципе. ТИТОИСТИЧКИ СУДСКИ ПРОЦЕС је документарна књига која снажно демаскира Јосипа Броза Тита и његову клику за узурпирање народне власти и пролетерске диктатуре, коју су замјенили својом крвавом социјал-фашистичком диктатуром, што је и довело до постојећет стања у Југославији. Она је снажно појачала свијетлост светионика Академика Буровића – "који нам помаже да се у овом добу великих искушења оријентишемо и да не посустанемо у борби за истину и правду" – како је ових дана изјавио екс-министар вере и културе Републике Црне Горе, књижевник Будимир Дубак, на промоцији једне друге књиге Академика Буровића, објављена од "Светигоре" и са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског митрополита црногоско-приморског, зетско-брдског и скендеријског г. др Амфилохија.

Ловро Ловренац