Магични Ћира: Прохујало с полетарцем

31, мај 2018.

Крајем осамдесетих година прошлог века, Живојин Павловић, прослављени режисер, писац и декларисани комуниста, јавно се згражавао и пљувао по ондашњем књижевном естаблишменту због чињенице да је велики песник Оскар Давичо (иначе тада још жив, премда у дубокој старости) годинама тотално игнорисан, заборављен по директиви и перфидно али темељито протеран из српске књижевности – и то не из естетско-идеолошких разлога, већ, пре свега, из чисте људске злобе, зависти и осталих уметничких комплекса.

Не бих се кладио – будући да сам имао част да га мало ближе упознам и више пута попричам с њим на вестернске и трилерске теме – да свестрани Жика Павловић, двоструки добитник НИН-ове награде, није слутио да ће га задесити иста (не)књижевна судбина. Тим пре што је он изрекао једну од дефиниција српског менталитета: „Једина традиција коју Срби негују јесте систематско уништавање сопствене традиције.”

Пре свог прераног одласка код Форда, Хокса и Пекинпоа, вазда борбени и шутирани Жика имао је прилику да присуствује експресној ликвидацији Миодрага Булатовића, који је до своје смрти важио за књижевну бестселер звезду и најпревођенијег југословенског писца, али је приликом сахране уз његове посмртне остатке покопана и његова књижевна слава.

Такво чистилиште ни Крцун и Доланц не би могли да изведу! Нека „виша воља” је ипак ту умешала прсте, као и у случају осталих домаћих писаца који су за живота проглашавани читаним класицима, миљеницима публике и критике, академицима и лауреатима, а након смрти инстантно падали у дубок и мрачан заборав. Метафизички казано: били су подобни, а онда су постали преподобни. Преко сваке читљиве границе. Слободан Селенић, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Милорад Павић, Добрица Ћосић (каталог је крцат те овде прекидамо набрајање, а ви додајте остала имена која сматрате звучним и занемелим)… сви они још постоје само као офуцана општа места лишена било каквог садржаја. А шта тек рећи за ауторе тзв. алтернативне књижевности који ни за живота никакав новчани (институционални, је ли) бенефит не осетише, осим несолвентне славе и још мање солвентног „култног статуса”? У Србијици није липсала само писана реч већ и усмено предање!

Нова религија

Али, одмах ваља нагласити, у овом случају Србијица није никакав тамни вилајет, већ више него узорни глобалистички ђак. Штавише, у питањима селекције културног заборава, наша све пристојнија домовина не заостаје у односу на већину чланова Четвртог рајха и осталог слободног Запада.

Какав је геноцид настао када је политичка коректност метнута на престо као званична и једина важећа религија, довољно илустративно говоре два свеже „преживела” примера. Док Италијани свог највећег писца 20. века, Курција Малапартеа, и даље неуморно ниподаштавају и исмевају као фашисту или тоталитаристичког опортунисту, дотле француска држава није дозволила да се педесетогодишњица смрти Луја Фердинанда Селина, највећег међу највећима у модерној епохи, обележи пригодним државним свечаностима јер је, забога, као што знају сви прогресивни хуманисти, Селин био неизлечиви антисемита, плус симпатизер фашизма, па још и колаборант у доба када је Де Гол изигравао покрет отпора у једном лондонском хотелском апартману, дајући светли пример југословенском малолетно пунолетном краљу Петру Другом. Видите да нисмо најгори у изградњи најбољег од свих могућих светова…

Међутим, оно што ме највише фасцинира у вези с феноменом „постхумног књижевног распела” јесте случај Јукија Мишиме, односно оно што је Пол Шредер доживео 1984, када је отишао у Јапан да би снимио филм „Мишима”, превратничко дело „новог Холивуда”, које је означило истовремено врхунац и крај тог филмског покрета што се у другој половини осамдесетих утопио у усисавајуће токове реганизма.

Неразумљиви Мишима

Наравно, Шредера није збунило отворено и прилично непријатељско негодовање тамошње јавности што један западњак прави филм о хероју њихове националистичке деснице јер му је рођени брат већ дуго живео у Јапану тако да је знао да начин на који се Јапан после рата улагивао Западу није никада био прихваћен код широког слоја јапанске културе.

Није га зачудило ни то што се већини Јапанаца не допада Мишимина патолошки комплексна личност, нарочито његов егоизам, његова нарцисоидност, опседнутост смртоносним еротизмом и бодибилдинг хомосексуализмом, његова недоследност маскирана охолошћу оствареног успеха, а која се нарочито исказивала у – до карикатуралности иритирајућем – начину на који је уживао у стеченој слави (његова барокна кућа у рококо стилу, смештена у центру Токија, била је разметљива посвета „лепоти” западњачког кича).

Оно што је одистински шокирало калвинистичког блудног сина Шредера јесте сазнање да је Мишима у Јапану – иако њихов далеко најпознатији и најпревођенији писац, с троструком номинацијом за Нобела – само деценију и по од свог сензационалног сепуку самоубиства већ био заборављен као писац! Запањени Шредер је слушао како се Јапанци из репрезентативних кругова жале да је Мишиму изузетно тешко читати јер се њихов језик толико брзо променио последњих година – пазите, говоримо о раним осамдесетима, дакле о добу пре узлета информатичке револуције – да су многе метафоре и симболи које је Мишима користио постали непознати. Једноставно – поручивала му је токијска интелектуална елита – телевизија и рекламе су до те мере поједноставиле живи јапански језик да осредње образовани Јапанац може читати Мишиму само уз речник!

Такође, Шредера је изненадило што је Мишима у својој домовини и даље важио за изузетно контроверзну личност, не само због својих политичких опредељења него и због своје ватрености која није никако била у духу Јапана. Његови земљаци су имали великих проблема да се одреде у односу на њега и одбијали су да га виде као писца светских размера. Мишима је постојао једино као политичка медијска звезда, и то врло успешно у својој интригантности. Једни су његову политичку активност доживљавали као спектакл, а други као нешто аутентично. Али чак и они с крајње деснице, који су га поштовали, нису га могли следити јер је његово ангажовање било сувише лично, као код Д’Анунција или Езре Паунда. Његове визије су биле толико екстремно конфузне и везане за његову интимну иконографију да се нису слагале ни са једном идеологијом. Чак ни у његовим ставовима према хомосексуалности није било нимало доктринарности и остаје питање колико је оправдано што га је „Ружичаста интернационала” поставила у свој Пантеон.

И онда, након што је обавио своју источњачку одисеју изнутра, Шредер открива суштину: „У Јапану се култура консензуса базира на одлукама групе. Разлог из којег још нико није почео снимање филма о Мишими јесте тај што група није донела свој суд о њему, није донела одлуку у вези с његовом личношћу и, према томе, нико не зна шта треба да мисли о њему. Када за време неке вечере споменете његово име, нагло завлада тишина за столом јер нико не зна шта треба о њему да каже.”

Ова ситуација вам звучи врло, врло препознатљиво, да не кажем фамилијарно, зар не? Е па, онда немојте више да се чудите откуд она суматристичка парола: „Србија до Токија!”

Експрес