Недеља Милоша Црњанског у Народној библиотеци Србије

Свечаним отварањем изложбе у Народном библиотеци Србије у Београду, државног секретара у Министарству културе и информисања Дејана Ристића, под називом Лутам, још витак, са сребрним луком… и јавним слушањем радио драме, у понедељак, 28. октобра у подне почиње недеља посвећа Милошу Црњанском. Аутори изложбе су др Нада Мирков-Богдановић, др Оливера Стефановић и Никола Вукановић. Истог дана у 18 је јавно слушање радио-драма: „Лирике Итаке I и II део“, која је премијерно емитована 25.јуна. и 2.јула ове године на Трећем програму Радио Београда. Песме и сећања писца говоре глумци: Дубравко Јовановић (Црњански-човек), Бојан Жировић (Црњански-писац), Бранка Пујић (Декадент), Тамара Крцуновић (Ратник-повратник) и Јасмина Аврамовић (Читалац) Јавно слушање радио-драме „Дневник о Чарнојевићу“, (премијерно емитована 21.априла ове године на Трећем програму Радио Београда) заказано је за 30. октобар у 18 сати.

Улоге тумаче: Гојко Шантић (Војник 1), Радослав Миленковић (Војник 2), Нела Михаиловић (Жена 1), Катарина Гојковић (Глас 2), Бранка Шелић (Глас 1), Бојана Стефановић (Жена 2), Марија Ћирић (Глас 3)

После тога исте вечери је јавно слушање радио-драма: „Прва књига Сеоба“ (Премијерно емитована 19.маја 2013. на Трећем програму Радио Београда).

Улоге тумаче: Небојша Кундачина (Вук Исакович), Бранка Пујић (Дафина), Бранислав Платиша (Аранђел Исакович), Синиша Убовић (Ананије), Снежана Ковачевић (Финка Дијаманти), Андреј Шепетковски (Аркадије), Радован Миљанић (Комесар), Радослав Миленковић (Арсеније Вујич, Ахим Ригел), Дејан Чавић (Барон Беренклау), Миодраг Милованов (Бискуп Печујски), Милан Михаиловић (Епископ Ненадович).

Сутрадан 31. Октобра у 18 сати је јавно слушање радио-драме: „Друга књига Сеоба – I и II део“ (Премијерно емитована 16. и 23. 2013. на Трећем програму Радио Београда).

Улоге тумаче: Бранислав Лечић (Павле Исакович), Борис Пинговић (Петар Исакович), Раша Попов (Кајзерлинг), Ненад Ћирић (Трифун Исакович), Андреј Шепетковски (Ђорђе Јурат Исакович), Јасмина Аврамовић (Евдокија Божич), Бранка Пујић (Варвара), Милица Зарић (Текла Божич), Бојана Стефановић (Ана), Дубравко Јовановић (Мајор Божич), Милан Михаиловић (Волков), Драгомир Чумић (Трандафил), Небојша Кундачина (Радула Бајевич) и Марија Ћирић (Трифунова невенчана жена Ђинђа)

Све сеобе Милоша Црњанског

Драгана Игњић

"Само је Црњански од свих нас рођени писац", говорио је чак и вечити ривал Иво Андрић, док је сам Црњански тврдио да су токови његовог живота омели токове његове литературе. Може ли се дело Милоша Црњанског разумети без увида у његов живот?

Данас се навршава 120 година од рођења Милоша Црњанског, подсећа РТС. Један од највећих српских писаца четврт века је провео у изгнанству. Кажу да је био једини емигрант пред којим су титоисти капитулирали. Антикомуниста. Националиста, оптуживан за одушевљење фашизмом.

"Само је Црњански од свих нас рођени писац", говорио је чак и вечити ривал Иво Андрић, док је сам Црњански тврдио да су токови његовог живота омели токове његове литературе. Проучаваоци његовог дела сматрају да је један од ретких писаца 20. века чија је биографија чврсто повезана са његовим делом.

"Једина теза коју је до смрти упорно форсирао то је - сам је сам свој предак; а друга теза - завичај то је оно што изаберете", објашњава књижевни критичар Драшко Ређеп, који је био и пријатељ Милоша Црњанског.

Принцип, Франко, Хитлер - међуратни период

Први светски рат провео је у аустријској униформи и рана дела Милоша Црњанског носе дубок траг тог искуства. Кланица Првог светског рата, како се говорило, одредила је целу једну генерацију писаца.

"Он је рекао ово: сва тројица од нас, значи и Крлежа и Андрић и он, су били у аустријском копорану, а срцем су били с друге стране и та потивречнст је родила добру литературу", каже Ређеп.

Та противречност уредила је да, као аустроугарски војник, Црњански буде на погребу Франца Фердинанда, али и да, нешто касније, напише песму посвећену Гаврилу Принципу - "Спомен Принципу". И ту није крај размишљању о сарајевском атентату. Неколико година касније, као да је ревидирао раније стихове, записавши: "Принцип својим актом ипак ударио свима нама на чело жиг убица и сви смо ми постали сумњиви полицајцима не само у Аустрији, него и целој Европи. Принцип нас је, тако, повезао боље него што смо дотле били повезани црквом, традицијама, крвљу."

1920. објављује "Суматру" и "Објашњење 'Суматре'", својеврсни манифест експресионизма у српској књижевности. Постаје звезда модернистичког покрета. Деценију касније, добија и награду Српске академије наука за роман века, за "Сеобе". Иако је у периоду између два рата добио највише признања, Милош Црњански ипак остаје не маргини.

У то време, прекида се и његово преијатељство са Марком Ристићем, али почиње и полемика са београдским књижарима. Због текстова о Светом Сави објављеним у "Идејама" већ је био виђен као националиста. Али Црњански не одустаје. "Постајемо колонија стране књиге", тврди, залажући се за развијање домаће, аутентичне литературе. Истовремено, полемише и са чувеним полемичарем Мирославом Крлежом.

Најпре објављује чланак "Оклеветани рат", а након што му Крлежа одговара, Црњански узвраћа чланаком "Мирослав Крлежа као пацифист", у коме каже: "Назови пацифистичка пропаганда у нас, после рата, искоришћена је у партијске сврхе. Помоћу њеном клеветала се Србија и правили су се вицеви на рачун Кајмакчалана."

Тридесетих године прошлог века Црњански је посвећен новинарству. Као извештач, прошао је и Шпанију у време грађанског рата, затим извештавао и из Рима и Берлина, где је био аташе за штампу.

„Он јесте био одушевљен Франковом личношћу док је био дописник 'Времена' из штаба генерала Франка у Шпанији, чак се и идентифиоковао с њима, он је био националиста и сматрао себе националистом", сматра преводилац и есејиста Никола Бертолино, аутор студије "Питања о Црњанском". Ипак, тврди да такво одушевљење не постоји у текстовима о Хитлеру.

„Њему је пријало што га је Хитлер почастио пријемом, а на свој доручак само осам новинара је изабрао. И тачно је и то да је у то време требало приметити шта се дешава у Немачкој - довољно је било видети Хитлера како говори па видети да је то један опасан човек, али многи га нису тада узимали опасно. Многи су били у заблуди када је у питању Хитлер, па се та заблуда може опростити и Црњанском", наводи Бертолино.

Слободан Владушић, доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, сматра да је теза да је Црњански био фашиста - исконструисана.

„Не треба заборавити да је Црњански новинар ипак своје ставове усклађивао са тадашњом спољном политиком Југославије, а та спољна политка није била ни најмање апартна од спољне политике неких других земаља. Чак бисмо могли да кажемо да није Црњански једини који је тако мислио, такав став су стекли и неки други писци и интелектуалци", објашњава Владушић.

Емиграција, уз „Ламент над Београдом"

Почетак Другог светског рата затиче га у велепосанству у Риму, одакле, преко Лисабона, путује у Лондон, где проводи четврт века. У изгнанству пише и „Другу књигу сеоба", али и своју одисеју - „Ламент над Београдом".

И у емиграцији је сам, о чему и почетком 1965. пише љотићевски лист „Искра" који излази у Минхену: „Данас већ двадесет и пет година живи у емиграцији песник и романсијер Милош Црњански. У домену српске књижевности, име Милоша Црњанског је толико велико и светло да би се једна национално свесна емиграција могла да поноси да га има у својим редовима. А шта је урадила емиграција? Она, пре свега, није за њега хтела да се интересује, јер није био члан ниједног политичког емигрантског удружења."

Средином 60-их већ објављује текстове у недељнику НИН, о британско-српским односима. Прихвата понуду Стевана Раичковића да "Просвета" објави три његове поеме. И све интензивније размишља о повратку.

Драшко Ређеп се присећа да му је у периоду од 1963. до 1965. Црњански упутио 9 или 10 писама.

„Ја се сећам да сам непрекидно причао да 'Одисеј треба да се врати на Итаку' и говорио му 'вратите се, вратите се' и он је у једном писму мени сасвим невероватно одговорио: 'А то што се тиче Одисеја, није он путвао ни лутао драговољно, него су тако богови хтели.' Тако да је до те 1965. све било питање неизвесности", каже Ређеп.

Емигрант пред којим су титоисти капитулирали

У Београд се Милош Црњански враћа преко Хрватске. Долази са амбасадором Срђаном Прицом у чијој истарској вили проводи одмор. Ту се сусреће и са тадашњим министром унутрашњих послова Леком Ранковићем.

Тада је настало и уверење да је Ранковић заштитник Милоша Црњанског, а Славка Ранковић је касније писала и да је то била једна од замерки њеном супругу после Брионског пленума.

"Ранковић је тиме показао да је био великосрбин и благонаклон према грађанској десници којој је припадао и Црњански!", писала је у то време загребачка штампа.

Прича каже и да се повратку писца „Сеоба" није радовао ни Мирослав Крлежа. Не чуди што је Милош Црњански страховао од повратка у СФРЈ, будући да су Крлежа и Марко Ристић, са којима је полемисао још 30-их година, сада били на врло утицајним функцијама.

"Имао је разлога да страхује од свх сукоба које је имао пре рата. Он је оптуживао нолитовце да су комунисти и бољшевици , то су људи из Нолита у свом одговору прогласили потказивањем", каже Бертолино, док Владушић упозорава да велики утицај есеја Марка Ристића под називом "Три мртва песника": "Конкретно, Марко Ристић није био баш било ко у бившој Југославији и познат је његов текст којим је сахранио живог Црњанског. Знате, то оставља последице и заиста мути слику о Црњанском."

Зашто су комунисти пристали на повратак Милоша Црњанског?

"Он није више апсолутно био на сметњи, он је само могао да користи", сматра Ређеп, који је уверен да колико год да је режим задржавао повратак Милоша Црњанског, исто су то чинили и његови „неталентовани сталешки пријатељи".

Ипак, добро је примљен у Београду. Постоји уверење да је тек тад његово дело први пут примљено како заслужује.

Никад академик!

1971. добија награду за животно дело Удружења књижевника Србије, а годину касније, уручена му је и НИН-ова награда за роман године - за „Роман о Лондону".

Упркос наградама, поново остаје на маргини.

„Он је и овде био унутрашњи изгнаник, он је и овде био на белом 'лебу, јер седам година по повратку није примио ниједно велико признање", објашњава Ређеп, који је био и члан НИН-овог жирија те године.

„Морам да кажем, пошто смо Игор (Мандић) и ја последњи сведоци тога, ствар је била мало необична за нас - такав је био отпор, не према 'Роману о Лондону', него према Црњанском", каже Ређеп.

Још једна непријатност - понуђено му је да постане тек дописни члан САНУ.

„То га је гадно увредило, јер ту је било и његових ученика, па како сад да он добије тек први степен", каже Бертолино.

„С обзиром да му је његов пријатељ Андрић на неки начин помогао да му се понуди само то да буде дописни члан, то је био један наставак пинг-понга који су иначе ова два велика српска писца играли током читавог свог опуса", каже Владушић.

Црњански и Андрић: маргина и институција?

У Београду између два рата, Милош Црњански и Иво Андрић били су пријатељи. Андрић је волео стихове Милоша Црњанског, док је он, опет, био одушевљен читајући „Еx Ponto".

У међуратној дипломатији Андрић је био на вишој функцији него Црњански. Ипак, цену те позиције није платио. Црњански - јесте. Како?

"Он није ушао у Комунистичку партију као што је ушао Андрић", објашњава Бертолино.

"Андрић је био просто употребљив, он је био парекселанс дипломата, а Црњански заправо никад није био допомата. Тако се једноставно догодило да андрић након Другог светског рата буде употребљив", објашњава Владушић.

Андрић и Црњански остају антиподи до краја. Тих 70-их година срећу се често на Теразијама, у шетњи. Андрић, нобеловац, институција. О њему је бринула држава, додворавали су му се чак и некадашњи надеалисти, који су се, опет, клонили Црњанског.

"Без мисаоне дубине"

"Нажалост постоје и даље неки писци који су спремни да Црњанског назову реакционарним писцем и који користе једну врсту терминологије којој је давно истекао рок трајања, што наравно није случајно", оцењује Владушић.

"Председник Одбора за стогодишњицу рођења Милоша Црњанског 1993. Добрица Ћосић је, добро памтим, у том завршној парадној речи рекао како је Црњанки писац без мисаоне дубине и ту је отворио Пандорину кутију разумевања наше реченице", наглашава Ређеп, који подсећа на друга, ранија тумачења:

"Крлежа је рекао - и свака част јер то долази од исписника - 'пише мутно, али сугестивно'".

У том распону од "нема мисаоне дубине" до „мутно, али сугестивно" сажет је цео хоризонт проматрања Црњанског.

Историчари и теоретичари књижевности ипак су у нечему сагласни: појава Милоша Црњанског у потпуности је изменила хијерархију дотадашњих вредности грађанске литературе. Његова актуелност произлази из чињенице да нам у свом опусу омогућава да "чулно осетимо епоху у којој сада живимо", као што је нпр. слика неолиберализма дата у "Роману о Лондону".

Исто тако, оцена је и да је теза Милана Ћурчина да "српски национ не познаје своје границе" тек са Милошем Црњанским добила своју пуну уметничку димензију.