16. септембар 2019.
Српска поезија слави 110 година песме „Санта Марија дела Салуте”. Лаза Костић ју је завршио 1909, годину пред своју смрт, када је први пут и објављена у издању Матице српске. У том тренутку, било је прошло већ деценију и по од како је прерано умрла песникова муза Ленка Дунђерски (1895), а тај догађај га је и подстакао да напише стихове који се и данас сматрају најлепшом српском љубавном поезијом.
То време „безњенице”, као да није нагризало стубове на којима је песник у романтичарском заносу зидао четрнаест строфа своје „лабудове песме”, како је и сам о њој писао, подсећа Политика.
„Писао ју је откад је почео да саставља стихове и риме, како и мора да буде док настаје оно што траје колико и језик на којем настаје, с побожним припевом ’Санта Марија дела Салуте’”, каже академик Миро Вуксановић, према чијем мишљењу је то „песма над српским песмама”.
У част 110 година Костићеве песме, у огранку САНУ у Новом Саду приређена је свечаност, на којој је љубавну канонаду говорио драмски уметник и песник Миодраг Петровић, некадашњи управник Српског народног позоришта, глумац који је међу десетинама својих улога тумачио и лик Лазе Костића у представи „Међу јавом и мед сном”.
Прошли пут када је слављена „Санта Марија дела Салуте”, било је то на њену 100. годину у Сомбору. И после Новог Сада поново ће – за десет година, договор је књижевног круга. Да ли ће се и у другим градовима сетити, пита се књижевник и аутор легендарних стихова „Мостарске кише” Перо Зубац, који је у својој беседи у здању Платонеума подсетио да су о Костићевој песми писале најумније српске главе.
Исидора Секулић пише 1941. да је то најсиловитија песма љубавне поезије. Она говори о архитектоници песме, симболима, речима које се сударају, куљању лаве, као да песма гори, а кад гори, десе се и изгоретине, каже Зубац. Милош Црњански о Лазиној песми писао је као о најлепшој песми српског романтизма, а Тодор Манојловић о најлепшој мистичној химни поезије... Ипак, у чувену антологију Богдана Поповића 1911. није ушла, а причало се да је то због оних изгоретина, да му је наводно сметао „вишак музике” у песми.
Прво појављивање ове песме у антологијама је 1923, у књизи Светислава Стефановића, у Загребу. Били су пријатељи, дописивали су се и виђали, а Лаза му је једном приликом у Бечу 1904. рекао да, ако већ прави антологију, уврсти његову последњу љубавну песму.
Пре „познице”, Костић је написао своју прву песму Ленки – Госпођици Л. Д. у споменицу. Објављена је још 1895. у сарајевском часопису „Нада”. Написао ју је у манастиру Крушедол 1892, а по тадашњем обичају да се прилаже у споменар особе, ова песма је положена у Ленкину дрвену кутију осликану ружама. Та песма је у битној вези са „Санта Марија дела Салуте”, истиче Перо Зубац који је неколико година истраживао и расветлио Ленкин живот, написавши књигу „Ленка Дунђерска”.
„Санта Марија дела Салуте” никада не би била то што јесте да нема тај рефрен на италијанском језику, мислио је Стеван Раичковић. Лаза Костић би можда пронашао риму и за превод „света Маријо од спаса”, али то, сматра беседник, не би било то. У песми звоне, цитира Ралета Дамјановића, бисерне перле италијанског језика.
Потражио је и да ли је Оскар Давичо нешто написао. Није фер, каже, али се обрадовао кад је нашао у есеју објављеном у „Одјеку” у Сарајеву, касније у књизи „Контекст”, како је та Лазина песма „извикана” и има „примитивне и барбарске риме” – са заградом, „у те салуте”.
„У томе Сан-та Ма-рија... звук има нешто што је тако привлачно и лепо да је мени помогло кад је требало да и сам кажем нешто о песми”, рекао је Зубац. Сећа се да је први доживљај ње имао у самостанском врту при гимназији на Широком Бријегу. Слично као професор Младен Лесковац који је описивао како ју је први пут читао на клупи у хладу жупанијског врта у Сомбору и – ништа није разумео. Касније је у тој библиотеци некадашњег семеништа пронашао антологију Андра Жежеља који је преводио Лазине термине на „разумљив језик”.
„Лепота песме је у згуснутој енергији емоција које су прерасле у реч, тој одистинској, бешчулној, неземаљској, космичкој, загробној, имагинарној, виртуалној љубави која се ослања на чулни додир, а космичко спајање остварује се само кроз реално у сну и у песми која је препев сна...”, каже Перо Зубац и додаје да је у песми, заправо, све једноставно: Песник се обраћа Госпи са византијске иконе у венецијанској базилици, са самопрекором што је у ранијој својој песми „Дужде се жени” пожалио наше борове који су посечени и уграђивани у темеље цркве. Тражи опроштај и као да се Госпи исповеда. Њој казује причу о својој неземаљској љубави, јер она коју воли је у Госпином свету – како ју је видео, шта му значи, каква је та љубав њега на земљи и ње на небу. На крају, завршава, сав у заносу указује да слути коначно спајање двају душа и тела – тамо где свих времена разлике ћуте.
Santa Maria della Salute
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.
Зар није лепше носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит срце и луб;
тонут о броду, трнут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
Santa Maria della Salute?
Опрости, мајко, много сам страдо,
многе сам грехе покајо ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма';
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра',
на угод живу пакости жуте,
Santa Maria della Salute.
Тровало ме је подмукло, гњило,
ал опет нећу никога клет;
шта год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Santa Maria della Salute!
Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит;
сваку ми махом залечи рану,
ал тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Santa Maria della Salute?
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну',
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
– сву вечност за те, дивни тренуте! –
Santa Maria della Salute
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
Santa Maria della Salute.
Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст;
напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.
Памет ме стегну, ја срце стисну',
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње – а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд –
О, светски сломе, о страшни суде,
Santa Maria della Salute!
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм,
кад ми се она одонуд јави,
ко да се бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам
зашто се мудрачки мозгови муте,
Santa Maria della Salute.
Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Santa Maria della Salute.
У нас је све ко у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал нежежене,
страст нам се ближи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Santa Maria della Salute.
А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг,
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је у рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Santa Maria della Salute.
А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: “Ево ме, нај!”
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камоли људе,
звездама ћемо померит путе,
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Santa Maria della Salute.