„Михајло Идворски Пупин: текстови у америчкој штампи 1912–1920.” књига о српској борби за слободу

17. јул 2019.

Објављена књига с текстовима Михајла Пупина из америчких новина о српској борби за слободу, као и чланци у којима наш научник полемише и одговара на изјаве у којима се помиње Србија

Михајло Пупин (Фотодокументација Политике)

Поводом политичке ситуације у земљи свог рођења, научник светског гласа Михајло Пупин објавио је велики број чланака, коментара и осврта у најпознатијим америчким дневним и недељним листовима и часописима: „Њујорк тајмс”, „Вашингтон пост”, „Чикаго дејли трибјун”, „Њујорк хералд”, „Њујорк сан”, „Филаделфија инквајер”, „Стандард јунион”, „Њујорк прес”, „Бруклин дејли стар”, „Ивнинг трибјун”...

Ти текстови, пише Мирјана Сретеновић у Политици, ушли су у двојезичну књигу, на српском и енглеском, „Михајло Идворски Пупин: текстови у америчкој штампи 1912–1920.”, а приредили су је проф. др Ђорђе Н. Лопичић и Мирослав Станковић у издању Градске библиотеке из Новог Сада, у преводу Рендала Мејџора. Станковић је приредио и илустровану Пупинову аутобиографију, интегралну верзију, објавивши је под називом „Од усељеника до проналазача”, у издању „Исток филма”.

„Влада Краљевине Србије именовала је 1912. Михајла Пупина (1854–1935) за почасног конзула Србије у Њујорку, са задатком да код званичних америчких органа заступа интересе Краљевине Србије у борби за ослобођење од турског ропства, ка и наступајуће агресије Аустроугарске на Србију”, навео је Ђорђе Н. Лопичић, аутор предговора. У књизи нису сви Пупинови чланци, него само они које су приређивачи пронашли, и они у којима се извештава о Пупиновим заслугама.

Према Лопичићевим речима, почетком 20. века америчка јавност била је необавештена о Краљевини Србији, иако су дипломатски односи били успостављени још 1881. године. Зато су, како додаје, чланци Пупина, највећег српског лобисте свих времена у борби за независност тадашње Србије, у америчкој штампи били од прворазредне политичке, дипломатске, економске и хуманитарне важности и користи.

Михајло Пупин је писао о турској феудалној тиранији, балканској револуцији и њеним последицама по Аустрију, пансловенском покрету... У тексту „Аустрија је крива” 1914. у „Њујорк тајмсу” истакао је њено „неподношљиво и арогантно” понашање:

„Босна, Херцеговина, Далмација, Хрватска, Словенија и Банат, сви су пропатили због аустријске надмености и похлепе. Донекле је збуњујуће називати староседеоце ових земаља Србима – они су Срби у ширем смислу. У овом смислу је и млади студент од чије су руке пали надвојвода и војвоткиња био Србин, али он је несумњиво пореклом Босанац, а не Србин. Замислите како свест о неправди према њиховој земљи делује на умове ових младића подложних утицајима. Они осећају патњу свог народа – економско угњетавање, терет пореза итд. Људима је било боље пре него што је Аустрија обезбедила да јој БиХ припадне Берлинским примирјем 1878. Онда су имали нешто мало слободе што се земље тиче. Сад старица не може да оде у шуму и накупи нарамак грања за ватру, а да се не изложи хапшењу и тешкој казни. Не, дрво се прво отпреми у Беч, а онда га врате у Босну и продају сељаку по десет или петнаест пута вишој цени.”

Зрелим људима је јасно, закључује Пупин, да се ништа не постиже убиством, „али ако тај младић вечерас стоји у својој ћелији у Сарајеву – он се смеши, он је срећан”. „Његов порив је био да зада ударац у име своје земље и ударио је највише место за које је могао да се нада да ће га успети дохватити... Могу да устврдим да овај напад на надвојводу није изведен на наговор српске престонице. У Београду и целој Србији свако интелигентан, а нарочито студенти, схватају да би њиховој земљи у очима целог света нанела штету одговорност да им такво дело буде стављено на руке”, додаје научник.

У другом тексту Пупин наглашава да је Србија била у праву када је оклевала у одговору на ултиматум Аустрије јер је „ултиматум само изговор, док је прави разлог аустријске агресије њена амбиција да освоји луку у Егејском мору и контролише источну обалу Медитерана”.

У тексту из августа 1914. „Овдашњи Словени обећавају помоћ Србији”, с поднасловом „Дивље одушевљење Србијом – професор с Колумбије довео гомилу до помаме својом осудом Хабзбурга”, новинар „Њујорк тајмса” пише да су се Словени окупили у Централној опери, у Источној 67 улици, близу Треће авеније, и обећали своју помоћ у новцу, а ако затреба, и крви, како би помогли Србији у кризи.

„Био је то по много чему диван скуп. Такво одушевљење се ретко среће, а сви су приметили и дубоко укорењену мржњу према Аустроугарској. Изгледало је да проф. Пупина сви присутни знају лично, а поздрављали су га овацијама од пуних пет минута пре него што су му допустили да заузме своје место”, наведено је у овом чланку.

Исти лист јуна 1915. јавља да се 25 дипломаца с Универзитета Колумбија, од којих су неки с Медицинског факултета, добровољно јавилo да отпутују у Србију као испомоћ. То је, пише новинар, обзнанио „др Пупин, професор математичке физике на Колумбији, који је по пореклу Србин”.

„Идеја је потекла од Пупина, а одзив је био знатан. Ипак, професор не дозвољава учешће у овој експедицији никоме ко није добио дозволу својих родитеља. Сви који крећу на пут су амерички младићи. С ентузијазмом су прихватили прилику да се приближе фронту. Наравно, они неће бити у животној опасности, али ће моћи много да помогну. Искуство ће им добро доћи и биће у прилици пуно да учине за рањенике. Остаће у Србији током летњег распуста и вратити се кући за почетак зимског семестра на факултету.”

Америчка штампа преноси Пупинове текстове о Рузвелту и Вилсону, о генеалогији дешавања на Балкану, емиграцији, тифусу, као и о Пупиновим научним достигнућима. Такође, Пупин полемише и одговара на чланке у којима се помиње Србија.

Наш научник увек радо подвлачи да није упознао ниједног Србина који интегритет и слободу своје земље није сматрао непроцењивом, као и то да смо ми древни народ са значајном историјом и великим успесима у прошлости. Поводом његове смрти „Вашингтон пост” је 1935. објавио да је Пупинов живот доказ да је Америка обећана земља и како човек од науке може да остане и човек од вере.

„Дечак с Балкана, без пребијене паре у џепу, син неписмених сељака, изборио се за свој пут у Сједињене Државе. Уписао се на Колумбију и почео да добија награде из грчког, математике и рвања. Недуго после тога докторирао је на енглеском и немачком универзитету – први на дугој листи. Постао је предавач на матичном факултету, пре 31. године. Проналазач светског гласа који је свој успех приписивао инспирацији своје мајке и институцијама земље која га је усвојила. Пупинов калем ће можда учинити трансконтиненталну телефонију могућом, па ипак његов проналазач, најзначајнији експерт на пољу електромеханике, рекао је Џозефу Баклину Бишопу: ’Још увек с вером изговарам православну молитву, да умрем као што желим да живим, у Христовој цркви, у његовој вери и његовој љубави.”