Осам векова СПЦ: И црква по мери царства

24. септембар 2019.

Српска православна црква (СПЦ) у ранг патријаршије уздигнута 1346. године, на врхунцу српске државе средњег века. Ширењем државе захваћен канонски простор и Охридске архиепископије.

Манастир Светих архангела, код Призрена, најзначајнија задужбина цара Душана

Највиши ранг српска црква стекла је у доба Душана Немањића, када је одлуком Сабора у Скопљу 1346. године уздигнута на ниво Патријаршије. Тим чином новоосновано "Царство Срба и Грка" добило је пуну снагу световне и духовне власти.

Као разлог за уздизање архиепископије на виши ниво устројства, подсећају Вечерње новости, најчешће се помиње пракса у земљама тадашњег византијског комонвелта да цара крунише искључиво патријарх. Форми краљевине одговарао је ранг архиепископије, док је царство подразумевало и највиши црквени ниво - патријаршију.

Такође, територијалним ширењем Душанове државе она је обухватила канонски простор не само Српске, већ и њој исте у рангу Охридске архиепископије. Како је овај процес пратио и пренос јурисдикције са једне цркве на другу постојала је потреба за највишом могућом црквеном влашћу.

Сабор у Скопљу, на коме је Душан проглашен царем, одржан на Цвети, место је и првог рођења Српске патријаршије. Овом скупу присуствовали су сви архиепископи, митрополити, епископи, игумани, као и бугарски патријарх Симеон. За црквеног поглавара изабран је Јоаникије, дотадашњи велики логотет на Душановом двору.

Патријарх српски Јоаникије помазао је на Ускрс 1346. године Душана за цара, а ускоро затим на Спасовданском сабору у Скопљу 1349. године заједно са њим донео је Законик. По проглашењу патријаршије, Скопска митрополија постала је првопрестолна, а одмах иза ње долазила је Охридска архиепископија. Основане су још Злетовска и друге нове епископије, и на њих су постављени српски јерарси. Истовремено, великодостојници угледних епархија - зетски, рашки, призренски - постали су митрополити.

О односима Душанове државе и тадашње цркве додатни аспект бележи и познати црквени историчар Никодим Милаш:

"Уздизање Српске архиепископије на степен патријаршије захтевали су и новонастали међуцрквени односи у Душановој држави. На територији ове државе нашле су се три аутокефалне црквене области и канонски поредак је захтевао да односи између њих буду регулисани у складу са праксом православне цркве. На међуцрквене прилике цар Душан је могао, сасвим оправдано, применити одредбу из 17. правила Четвртог васељенског сабора, која гласи:

'Ако је царском влашћу основан нови град, одређивање црквених парохија нека следи разређењу државном и грађанском'.

Узрастање српске цркве у патријаршијски ранг није прошло без реакција, али нешто касније. Седам година после проглашења патријаршије цар Јован Кантакузин, некада близак Душанов пријатељ, наговорио је цариградског патријарха Калиста да баци анатему (проклетство) на српског цара, патријарха, Цркву и народ због нелегитимне и нелегалне цркве, али и што су грчки свештеници замењени српским у оним градовима које је Душан одузео Византији. Јер под његовом влашћу, ширењем државе, нашао се низ епархија Цариградске патријаршије - Мелничка, Филипејска, Христопољска, Серска и Драмска архиепископија (у источној Македонији), Веријска (у западној Македонији), Лариска и Тесалији и Наупактска и Јанинска у Епиру. Прелазак ових црквених јединица под јурисдикцију Српске цркве искоришћена је као повод за сукоб.

Проклетство из Цариграда, иако игнорисано до стране државне и црквене власти, није остало без одјека међу народом. Нису спорне наклоност и лојалност локалног становништва Душановој држави, али не сме се заборавити да је средњи век на Балкану доба када се Црква беспрекорно слушала и уважавала. Смрт цара Душана 1355, политичке трзавице које су настале, растакање и скори распад државе углавном су објашњивана последицама цариградске анатеме.

Калистова анатема

Раскол нове Српске патријаршије са Цариградом биће изглађен тек 1375. године. Цар Душан покушао је да иницира помирење, али до њега је дошло тек после цареве смрти. Нови византијски цар Јован Пети Палеолог дипломатску мисију послао је у Сер, код царице Јелене - монахиње Јелисавете - патријарха Калиста. Током ове посете он је и умро. Иронијом историје опело и погреб обавили су исти свештеници које је лично осудио на вечно проклетство. Мукотрпни процес мирења окончан је тек у време кнеза Лазара.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Цар Душан - ктитор, ратник, законодавац

Територијални, политички, економски и културни врхунац, средњовековна Србија достигла је за време владавине Стефана Уроша Четвртог Душана. Последњи краљ из светородне лозе Немањића и први српски цар, како наводе Вечерње новости, један од најмоћнијих владара тог доба, због чега је добио надимак Силни. Освојио је велики део југоисточне Европе, унапредио Српску цркву у Патријаршију, довршио изградњу Високих Дечана (очеве задужбине), и основао манастир Светих арханђела, код Призрена.

Стасавање краљевића, рођеног око 1308. године, обележила су превирања који су умногоме утицала на његов живот и владавину. У седмој години, са ослепљеним оцем Стефаном Дечанским, мајком Теодором Смилец и братом Душицом, изгнан је у Цариград. По повратку у Србију, са непуних 11 година, постаје талац на двору деде Милутина, све до његове смрти 1321. Годину касније на српски престо долази његов отац Стефан, а Душан је тада проглашен наследником трона.

Храброст и јунаштво први пут је показао у бици код Велбужда 1330. године, где су Срби поразили Бугаре, а по неким изворима, Душан убио бугарског цара. Верује се да је баш после те битке задобио симпатије војске и властеле. На престо је дошао након што је свргнуо и утамничио оца, верујући да претензије на трон има и Симеон Синиша, Стефанов син из другог брака. Неразјашњене околности Стефанове смрти, вероватан су разлог што је Душан једини владар из лозе Немањића који није проглашен светитељем.

Владао је од Крке и Цетине, преко Босне и Србије, до Епира и Тесалије. Био владар јаког карактера и темперамента. У његово доба настао је један од најважнијих закона средњовековне Србије - Душанов законик, донет на сабору у Скопљу 1349, и допуњен пет година касније у Серу. Усвојен је да би се држава уредила по прописима за цело царство и подједнако за све поданике.

У клисури реке Бистрице, око три километра југозападно од Призрена, цар Душан је до саме реке проширио утврђење Призренац (Вишеград) и у њему од 1343. до 1352. године подигао своју задужбину - манастир Светих архангела. Ова царска лавра, унутар комплекса површине од 6.500 квадрата, имала ја два храма, један посвећен арханђелима Михаилу и Гаврилу (Душанова гробна црква), и други посвећен Светом Николи. Манастир су Османлије похарале 1455, а порушиле 1615. године и материјал искористили за градњу Синан-пашине џамије у Призрену. Тек после Другог светског рата остаци су конзервирани. Радови су настављени после пола века, а 1998. архангели постају активан мушки манастир. Само годину касније, по завршетку НАТО агресије, јуна 1999, обновљене објекте спалили су и опљачкали албански терористи. То се, нажалост, поновило и у мартовском погрому, пет година касније. У Светим архангелима данас живи осам монаха под заштитом Кфор, а цео манастирски комплекс је под заштитом Србије као споменик културе од изузетног значаја.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Поглавари СПЦ

Никодим

На Спасовдан 1317. Српска црква је добила десетог поглавара - архиепископа Никодима. "Пострижник манастира Хиландара и човек ванредних квалитета", још као игуман српске лавре на Светој Гори, послат је 1313. године у деликатну дипломатску мисију у Цариград да би разрешио спор између "краља Стефана Дечанског и брата му Константина". Архиепископ Никодим је превео Јерусалимски типик на српски, подигао Цркву Светог Саве у Лизици, обновио Жичу и старао се о келији Светог саве у Кареји. Архиепископ Никодим је упамћен и као личност која је пресудно утицала на помирење краља Милутина са сином Стефаном (Дечанским) кога је и крунисао после очеве смрти.

Десети поглавар СПЦ упокојио се врло млад, 12. маја 1324. године, а његове мошти почивају у Пећкој патријаршији. Уврштен је међу српске светитеље.

Данило Други

Монах манастира Кончул, јеромонах архиепископа Јевстатија другог, игуман Хиландара, епископ бањски и хумски - Данило, био је, од 14. септембра 1324. године, једанаести и последњи архиепископ Српске цркве. На трону првојерарха остао је 13 година, до смрти, 19. децембра 1337. Због свега што је учинио за српску цркву, државу, књижевност и градитељство, архиепископ Данило Други је проглашен свецем, а САНУ га је уврстио међу 100 најзнаменитијих Срба. Његово књижевно дело, "Житија краљева и архиепископа српских", и дан-данас је важно за српску историју и њено изучавање.

Од 1307. до 1309. године, док је био игуман Хиландара, Света гора и овај манастир, трпели су нападе каталонских разбојничких чета који су се као најамници сукобили са византијским царем Михаилом Деветим. У тим околностима, игуман Данило је био "више ратник, дипломата и управник него монах".

Савременици су га описивали као врло вештог и мудрог преговарача, и важног сарадника краља Милутина. Као архиепископ посветио се изградњи нових цркава и обнављању старих. Под његовим надзором грађен је манастир Бањска, учествовао је и у изградњи Високих Дечана, а у Пећи је подигао храм Богородице Одигитрије Путеводитељице, са два мала храма у њој посвећена светим Јовану и Арсенију. Његов лик осликан је на једној фресци у Пећкој патријаршији.

Архиепископ Данило Други је сахрањен у својој задужбини - Цркви Богородице Одигитрије у Пећи.