Историјско подсећање у „Спони“ на јубилеј Српске православне цркве - осам векова аутокефалности

zica18. септембар 2019.

Самосталнот Српске православне цркве (СПЦ) проглашена је 14. септембра 1219. године, са седиштем у манастиру Жича. Аутокефалију је код никејског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарха Манојла I Харитопула издејствовао Свети Сава.

Поводом обележавања осам векова аутокефалности СПЦ, Српски културно информативни центар СПОНА организује низ догађања, као део свечаности од историјског значаја за српски народ у целини.

У просторијама СКИЦ СПОНА-е, 30. септембра са почeтком у 20 сати, биће одржана презентација капиталног издања др Драгољуба Даниловића „Жича – центар Архиепископије, Епархије и сабора у средњем веку“, посвећена историјском и културном значају првог седишта српске Архиепископије и крунидбене цркве српских краљева из династије Немањић.

Сутрадан, 1. октобра у холу Кинотеке Републике Северне Македоније (РСМ) у Скопљу (ул Никола Русински бр. 1 – општина Карпош), са почетком у 12 сати, биће свечано отворена изложба Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева, „Стефан Првовенчани у историографији и књижевности“. Свечаности ће присуствовати и гости из Краљева, директор библиотеке Миша Милосављевић, ауторке изложбе Ивана Хренко и Данка Спасојевић, и Милоје Радовић.

Историјат СПЦ

Ангажовањем хиландарског игумана Саве, најмлађег сина оснивача династије Немањић, Стефана, 14. септембра 1219. године, проглашена је аутокефалност СПЦ, са седиштем у манастиру Жича. Пут ка стицању статуса који је значио даље јачање независноти српске државе, после добијања краљевске круне 1217. године није био нимало лак и једноставан. У вртлогу догађаја који су уследили после крсташког освајања Цариграда (1204), мала Србија се налазила стешњена између интереса Угарске, Бугарске, Епира, крсташа из Солуна, Венеције.

Неуморним радом синова Стефана Немање, Србија успева да опстане и ојача, а идеал симфоније божанског порекла власти, крунисања државе и цркве као једног тела овоземаљског, употпуниће управо стицање аутокефалије, коју је код никејског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарха Манојла I Харитопула издејствовао игуман Сава (световно име Растко Немањић).

Sveti Sava Kraljeva CrkvaСава бива проглашен и за првиог српског архиепископа са титулом „архиепископа српских и приморских земаља“. Од тада се српски архиепископи бирају и посвећују у српској земљи, а сви потоњи архиепископи и патријарски сматрају се и столницима „трона Светога Саве“. Од тада јединство српске цркве и државе добија пуни смисао и међу Србима настаје култ Светосавља, православног хришћанства огрнутим народним српским плаштом и небеском заштитом српских владара светитеља.

Средиште архиепископије најпре је било у манастиру Жича, задужбини првог краља из династије Немањића, Стефана Првовенчаног, а након упада Печенега, седиште је 1253. године премештено у Пећи, у Метохији.

Проглашењем српског царства од стране Душана Немањића, Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије 1346. на црквеном сабору у Скопљу. Пећки архиепископ Јоаникије II је уздигнут на ранг патријарха, а том свечаном чину су присуствовали трновски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећи и аналогно томе је носила назив Пећка патријаршија. Патријарх је, попут цара, носио титулу „патријарха Срба и Грка/ Србије и Романије“, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

Цариградска патријаршија је 1350. реаговала анатемом и изопштењем из православне Цркве српског цара Душана и његове породице, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године, када је посредовањем кнеза Лазара Хребељановића и заједничком угроженошћу од Турака, раскол био превазиђен, а Пећкој патријаршији признат статус Патријаршије у устројству православних цркава, који је одржала до данашњих дана.

Јурисдикција

Падом Смедерава и Српске деспотовине под турску власт 1459, тадашња Пећка патријаршија бива укинута 1463. Иницијативом великог везира Мехмед паше Соколовића, обновљена је 1557. године, а за првог патријарха обновљене Пећке патријаршије поставио је свог рођака Макарија Соколовића (1557—1571).

Јурисдикција Пећке патријаршије покривала је широку територију од Велеса, Штипа и Самокова на југу, до Будима на северу и северних крајева Далмације Славоније и Паноније на западу. Патријарси су често стајали на челу народа против Османлија, као што су вршачки епископ Мелентије 1595, или патријарси Арсеније III Црнојевић 1689-1690. и Арсеније IV Шакабента 1738-1739, што ће навести султана Мустафу III да укине Пећку патријаршију 1766. године. Годину дана касније бива укинута и Охридска архиепископија, на чијем челу су се налазили грчки епископи.

Од поновног укидања 1766. године, делови српске цркве, којиу су остали под Османлијама, потпадају под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци — Фанариоти. Велики број Срба је емигрирао на подручје Аустрије, а катедра архиепископа пећког је била премештена из Пећи у Сремске Карловце, која је маја 1848. године уздигнута на ранг патријаршије.
Митрополити црногорско-приморски, од 1766. уз свој ранији назив носе и титулу егзарха пећког трона Светог Саве.

grbspcНакон успоставе српске аутономије 1832, у Београду је била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године је добила аутокефалност.
У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.

Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава биле су Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима и Митрополија београдска и целе Србије са седиштем у Београду.
Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење, односно обнову Пећке патријаршије. Од 1920. године средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Поглавар СПЦ од тада има титулу „митрополит београдско-карловачки, архиепископ пећки и патријарх српски“.

Цариградска патријаршија је 19. фебруара 1922. признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије, као и пренос јуриздикције на СПЦ на простору дотадашњих епархија у Далмацији, Босни, Херцеговини, Старој Рашкој, Метохији, Косову и вардарскопм делу Македоније, посебним томосом.